Kada je davne 1967. godine uprava FK Dubočica Leskovac odlučila da Milutina Nikolića uputi na kaljenje u obližnji  FK Vučje, niko, pa ni sam Fute kako su ga prozvali Vučjanci, nije sanjao da će on tu provesti pola veka, u sredini gde se fudbal voli više nego u svetskim fudbalskim metropolama.

Klub je doživljavao uspone i padove, jedni su odlazili, drugi dolazili jedino je on bio i ostao konstanta u maloj varošici.

“U Vučju sam se zaljubio i oženio sa mojom Julijanom sa kojom smo iznedrili  troje dece. Posle 4 godine prestao sam da igram i od 1970. godine do dan-danas sam u klubu generani sekretar. Prošle su selekcije igrača, njih oko hiljadu i više, koje sam ja registrovao. Svi su dolazili i odlazili ja sam ostajao i kada je bilo teško i kada je bilo lepo u njemu”, premotava za Jugmediu svoj fudbalski život ovaj legendarni sportski radnik.

Jedina bol stoji na srcu što je sudbina pre nekoliko godina bila surova prema njemu i njegovoj vernoj senci u klubu, Lazaru Kociću, razdvojivši ih zauvek. Bio je to čovek sa kojim je delio sve,  i radost i tugu i uspone i padove

Priseća se 1997. godine, krunskog uspeha FK Vučja,  kada je pod vođstvom predsednika, pokojnog Krste Stojanovića, klub upao u tadašnju Drugu ligu. Tada su izgrađene tribine, službene prostorije i restoran, ono što nisu imali i mnogo veći klubovi.

“Pet godina smo bili čanovi Druge fudbalske lige i tada sam se osećao najbolje u životu. Odlazak Krste Stojanovića iz kluba i dolazak nekih drugih ljudi koji nisu bili upućeni u svet fudbala, i klub je počeo da tone sve dublje i dublje. Na kraju smo završili tu gde smo i sada u Jablaničkoj okružnoj ligi, gde FK Vučju po, pre svega, infrastrukturnim objektima, nije mesto”, smatra popularni Fute.

[caption id="attachment_136674" align="aligncenter" width="800"] Milutin Nikolić sa predsednikom kluba Sinišom Stojanovićem[/caption]

Zahvaljujući sponzorstvu ljudi iz dijaspore, a reč je pre svega o čoveku iz okruženja koji živi i radi u Fransuskoj, klub je počeo da se oporavlja. Uspeli su da dovedeu Partizanove i Zvezdine seniore, formirali mlađe selekcije, pa i ženski fudbalski klub. Sada su seniori FK Vučja na drugoj poziciji na tabeli Jablaničke lige sa relanim šansama da se domognu zonskog stepena takmičenja.

“U ovom trenutku mi je želja da se domognemo  Zone  tamo gde nam je i mesto. Verujem da će mi se ta želja ostvariti i tako donekle zaboravim sve padove. Nikako ne mogu sebi da poverujem  da je moj klub došao do ovoga. Do toga je dovela teška matrijalna situacija u društvu. Kada smo počeli da tonemo svi su nas zaboravili. Slobodno mogu da kažem da sam uz pomoć dva čoveka iz obižnjeg Strojkovca - Vukovića i  Stojanovića, uspeo da spasem klub od gašenja”.

Milutin Nikolić je rođeni Beograđanin

“Ne kajem se što sam zbog fudbala ostao da živim ovde a ne u Beogradu jer sam rođeni Beograđanin, jer mi je ova sredina ostala u srcu i ovde ću ostati i uvek ću biti uz klub”.

Na pitanje koji su saradnici ostavili najdublji trag u svom poluvekovnom radu izdvaja tri osobe - trenere Stevicu Jankovića, Bugarina  Todorova i  pokojnog Lazu.

Od lokalne vlasti ne očekujem puno s obzirom da su nam za godinu dana dali svega 60.000 dinara i svrstali nas u grupu timova koji nemaju ovakve uslove kao što mi imamo, tu pre svega mislim na infrastrukturu

“Radio sam i sarađivao sa mnogim trenerima koji su vodili ovaj klub, ali niko nije bio kao Bugarin Todorov i Stevica Janković iz Leskovca koji su sve što su mogli da učine za ovaj klub, učinili su dobro. Bili su zapaženi i po radu i po ponašanju i disciplini koju su imali u klubu. A moj najbliži saradnik Lazar Kocić mi je bio desna ruka. Godinama smo radili u klubu. Njega ne mogu nikada da zaboravim i mnogo me je pogodilo to što me je iznenada napustio”.

Stigle su nove generacije, nove nade, pa je Milutin Nikolić sada ponosan na stotinak registrovanih igrača i igračica svih selekcija, od petlića do seniora.

“Imamo dosta talenotavane dece i možda će neko od njih uskoro zaigrati u nekom od timova saveznog ranga takmičenja. Da moj klub naredne godine postane zonaš a ako može u dogledno vreme i srpskoligaš. Očekujem da se još pojave ljudi koji vole fudbal i doniraju, da finansijski još ojačamo”.

[caption id="attachment_136673" align="aligncenter" width="800"] Sa Milošem Šestićem[/caption]

Na kraju smo popluarnog Futeta, koji je odavno zakoračio u sedmu deceniju života, pitali dokle će još ovako biti marljiv u klubu?

“Možda je i vreme  da se povučem, da umesto mene dođe neko mlađi. Nažalost,  tavog još uvek nema. Sve dok mogu, a verujem da će me i zdravlje poslužiti, neću se predavati. Jer FK Vučje je klub za koga sam živeo i živeću dok mogu, a ovi mladi ljudi me čine još vitalnijim”.

Vukašin Stevanović

Vest Beograđanin život podario fudbalu i Vučju se pojavila prvo na juGmedia.

Bračni par Ljiljana i Zoran Ranđelović su jedna od retkih višečlanih porodica u Beloj Palanci, a oni imaju petoro dece – sina Aleksandra, koji se oženio i ne živi sa njima već u Pirotu, zatim, ćerke:  Sandra (18), Sara (16) Saška (14) i Sanja (12).

Sada šestočlana porodica živi u skromnim uslovima, ali u slozi i ljubavi jer smatraju da je zdravlje najvažnije i da će svako dete naći svoj životni put.

Najstarija Sandra je četvri razred srednje škole  “Niketa Remezijanski” u Beloj Palanci, Sara je učenica drugog razreda srednje škole, Saška osmog a Sanja šestog razreda.

“Volimo decu i oduvek sam maštala o velikoj porodici. Sreća je imati decu i poručujem mladim bračnim parovima da radjaju jer su ona smisao života”, kaže za Jugmediu majka Ljiljana.

Kad su se njihova deca radjala nije bilo podsticajnih mera za povećanje nataliteta, a roditelji nisu to ni očekivali. U Međuvremenu su se društvena preduzeća pogasila, ljudi ostali bez posla, mnogi se iselili, pa je priraštaj opadao iz godine u godinu.

[caption id="attachment_136974" align="aligncenter" width="800"] Majka Hrabrost[/caption]

“Tada je bilo mnogo bolje vreme i bolje se živelo nego sada.Imali smo dobre plate. Bila sam zaposlena, suprug takodje a pošto je bio mesar mogao je da zaradi i privatn. Jedino smo od države dobili pomoć za treće dete”, priseća se Ljiljana.

Ljiljanin suprug Zoran je u penziji a ona ima 29 godina radnog staža i 55 godina života. Ostala je, zapravo, bez posla.

“Još uvek ne mogu da ostvarim pravo na penziju jer nemam dovoljno radnog staža niti godine starosti”, priča majka petoro dece.

Pored skromne penzije, Ranđelovići svoj kućni budžet dopunjavaju dečjim dodatkom, što sve ukupno iznosi 20.000 dinara na mesečnom nivou.

“To nije dovoljno za život”, konstatuje Ljiljana.

Pomoć

“Treba da se više pažnje posveti višečlanim porodicama i da se pomažu.Trebalo bi da se više ulaže u decu”, kaže Ljiljana

Za hranu mora da ima, vele supružnici, za sve ostalo se snalaze.

“Ako nekad i zaškripi, pozajmimo se i vratimo kad suprug primi penziju. U prodavnici hleb uzimamo na poček i izmirimo kad imamo para. Kad dobijemo penziju i dečji dodatak kupimo namirnce i trudimo se da nekako izguramo”, pričaju.

Šestočlana porodica živi u staroj kući u dve sobe, a pored stare kuće je nova ali još nije završena i opremljena. U njoj se nalazi kupatilo.

Kao i kod ostalih siromašnih porodica, i ovde lokalna samouprava često priskoči u pomoć. Tako su nedavno sestre dobile lap-top na poklon.

“Pomažu nam koliko mogu ali ne možemo stalno da tražimo pomoć od njih. Dobijamo ponekad paket od Crvenog krsta. Rodbina  i prijatelji nam , takođe, pomažu”, objašnjava majka.

Iako se u domu Ranđelovića čuje smeh, iako su sobe pune sreće, ipak, negde u podsvesti stoji žal što deci ne može da pruže sve što imaju njihovi vršnjaci.

Sredina ne gleda blagonaklono na višečlane porodice

“Od uredjaja imamo zamrzivač i frižider. TV aparari su neispravni jer ono što se pokvari od tehnike ne možemo da popravimo. Ne možemo da se kupi novo”, naglašava Ljiljana, pa dodaje da je najvažnije zdravlje.

Sestre Randjelović ne žele previše da pričaju ali bi sve volele, kažu, da nastave dalje školovanje.

“Volela bih da imam više knjiga a trebaće mi i pomoć oko daljeg školovanja jer planiram da studiram Veterinarski fakultet u Beogradu, a moji roditelji najverovatnije neće moći da me školuju”, priča sa prizvukom tuge u glasu najstarija Sandra.

Tekst i foto

Zoran Panić

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva

Vest Deca su smisao života se pojavila prvo na juGmedia.

Selo Donja Lokošnica kod Leskovca nadaleko je poznato po proizvodnji začinske paprike, ali malo ko zna da je ono jedinstveno i po tome što skoro svaka od 280 kuća ima po jednog pa i više prizetka i ta tradicija takođe datira još iz 19. veka.

„Mislim da samo 10 posto porodica nikada nije imala tu čast da ima prizetka. Da mi prizetkovi hoćemo, mogli bi se očas dogovoriti da preuzmemo selo i da ga proglasimo kao Opštinu Prizetkova, ili da napravimo „prizetko brend““, komentariše pola u zbilji pola u zbilji Bratislav Bata Stojković, koji je drugi po redu prizetko u bogatom domaćinstvu u centru sela.

[caption id="attachment_137327" align="aligncenter" width="800"] Zajedno su napravili prijatan kutak za život[/caption]

U leskovačkom kraju prizetkom se naziva muškarac koji odluči da posle venčanja živi u kući svoje supruge, sa njenim roditeljima, a roditelji koji prime zeta u kuću uglavnom su oni koji nemaju mušku decu. O njima se često govori na podrugljiv način, pa muškarci, supruzi i očevi, zapravo, nosioci domaćinstava imaju muke da se izbore sa šalama na svoj račun i steknu poštovanje sredine.

„Prizetko ne može da bude svako. On mora da ima srce jače od bika, da izdrži sve udarce i sa leve i sa desne strane“, kaže u šali Zoran Cvetković, koga je ljubav prema supruzi Grozdi, jedinici, navela da ostavi rodni dom u susednomm selu Babičko.

U kući Bratislava Bate Stojkovića, rodom takođe iz susedne Razgojne su se za 70 godina promenila tri prezimena. Istoriju prizećivanja započeo je deda njegove supruge Ane, Dragoljub Stojanović (88), takođe iz Babičkog, kome je supruga Dobrunka, rođena Đorđević, preminula poodavno.

[caption id="attachment_137325" align="aligncenter" width="724"] Veteran među prizetkovima[/caption]

„Žena mi je bila mnogo lepa, pa sam zbog nje, a kasnije zbog dece, trpeo i njenu mnogo nezgodnu sestru i još nezgodnjeg tasta Gligorija. Strašno je bilo. Tast me je pratio u stopu, kontrolisao, naređivao, ponižavao, ali ni ja nisam bio cvećka pa sam pružao otpor i na kraju uspeo da postanem glava kuće, ali morale su decenije da prođu“, priča ovaj lucidni starac, koga sin i snaha, unuka i prizećen unuk, kao i praunuci neguju i sa velikim interesovanjem slušaju njegove priče.

Starina Dragoljub tvrdi da su prvi prizetkovi u Donju Lokošnicu stigli krajem 19. veka i da su mu se kao mladom neki stariji žalili da su teško preživljali ulogu „snahe“ u kući

Bratislava smo zatekli kako posmatara tasta Hranislava Stojanovića dok velikom drvenim kašikom meša slaninu u kazanu, odnosno, topi mast.

„Šta ću, ja od dva moja prizetka ne smem da zinem, moram da radim“, šali se Hranislav, dobričana za koga Donjolokošničani kažu da svog zeta Batu voli kao sina.

Vremena su se tokom decenija menjala pa su i tastovi popuštali stege, postajali trpeljiviji prema zetovima.

[caption id="attachment_137324" align="aligncenter" width="800"] Hranislav Stojanović između dva prizetka[/caption]

Bratislav kaže da se oženio najlepšom devojkom u kraju. „Da nije bila ubava ne bi pristao da budem prizetko“, veli, ali kaže da mu, ipak, nije bilo lako pri donošenju odluke.

Kao po nepisanom pravilu, svaka druga generacija nema muškog potomka

„Tri meseca sam razmišljao šta da radim, da se prizetim ili da je ostavim, treće nije bilo. Kako da posle 24 godine ostavim svoj dom, roditelje i brata i odem u nepoznato. Onda sam prelomio -  idem, rekao sam sebi i sve ostavio za sobom, zaboravio na stari način života. Sreća je moja što sam ušao u dobru porodicu. Ovde i bukvalno vlada demokratija. Svi radimo zajedno i svi zajedno dogovaramo, zajedno donosimo odluke“, priča Bratislav u prostranoj sobi pomoćnog objekta prelepe kuće u kojoj žive četiri generacije.

Bratislav i Ana imaju dvoje prelepe dece od 14 i 16 godina

Više od veka u Donjoj Lokošnici se rađaju duplo više ženska nego muška deca, a meštani veruju da je razlog tome voda koja u selo dotiče sa brda, ali ne umeju da objasne kako to voda može da utiče na pol deteta

Iako starija generacija, ni Zoran Cvetković nije imao problema sa tastom i taštom, možda više sa svojim roditeljima koju su mu zamerali što se „udaje umesto da se ženi“.

[caption id="attachment_137322" align="aligncenter" width="800"] Reporter Jugmedie sa Cvetkovićima[/caption]

„Kad god bismo se moja Grozda i ja sporečkali, tast je bio na mojoj strani. Na indirektan način mi je stavljao do znanja da bi bi ja trebalo da udarim rukom o sto i da muškarac treba da vodi kuću, a ne žena, na čemu sam mu veoma zahvalan. To mi je dalo snagu da celog sebe uložim i da od sirmašnog domaćinstva napravim dobrostojeće. Danas glavnu reč preuzimaju naša dva sina  koja evo imaju preko 30 gopdina, ali nikako da se ožene“, priča ovaj veseo čovek dok  ga supruga zadirkuje.

„Ma kako da ne, mnogo smo se osrećili s tobom. Da si vredeo ne bi došao do mene“, kaže kobajagi ljuteći se, a potom nastane opšti smeh.

[caption id="attachment_137326" align="aligncenter" width="800"] Stidljivi prizetko[/caption]

I njihov komšija Slobodan Nikolić  je prizetko. On nije išao daleko, samo je iz Gornje Male sišao u Srednju malu i oženio jedinicu.

„ Kući nas je bilo mnogo, imanje je trebalo na mnogo ljudi da se deli, pa sam ja odlučio da se prizetim“, bilo je sve što je ovaj tihi čovek hteo da nam kaže, čak odbio i da se fotografiše, ali je njegova supruga Slađana bila govorljivija.

[caption id="attachment_137319" align="aligncenter" width="800"] Slađana Nikolić, supruga "miroćije"[/caption]

„Morao je jadan da ćuti i trpi moje roditelje jer kada smo se mi uzeli oni su imali po 45 godina, u punoj snazi, i nisu hteli ništa nama da prepuste. Tek kada su umrli, a to nije bilo davno, on se osetio kao svoj na svome“, priča Slađana.

Slobodan i Slađana takođe nemaju muškog potomka. Njihove dve ćerke su se udale, a ni jedan od zetova nije hteo da se prizeti.

Prizetko Miročija

Kad zetu umru tast i tašta on prestaje da bude prizetko i dobija status – miročija, mada ni za tu reč nema razumljivog prevoda

Saša Nikolić nije prizetko, ali je potomak prizetka. Njegov pradeda Đorđe se prizetio u Donjoj Lokošnici još davne 1926. godine. Nije dugo poživeo. Umro je veoma mlad, ali je za sobom ostavio četiri muška potomka.

I ostale prizetovske priče liče jedna na drugu u Donjoj Lokošnici, selu vrednih domaćina koji žive od proizvodnje paprike „nizače“, i koji su se navikli da umesto snaha u kuću dovode zetove.

„Jedno uvek mora da bude tuđe – snaha ili zet, svejedno“, pomirljivo će Hranislav Stojanović, obavijen parom iz kazana, dok Zoran Cvetković, koji se najpre ishvalio pokojnim tastom, objašnjava da je muškarcu teže da promeni dom nego ženi.

„Žene nekako to lakše podnose. Muškarci teže preživljavaju tuđu kuću. Bog je rekao da se žena udaje, a muškarac - ženi, ali šta ćeš kada su ove Donjolokošničanke oduvek bile najlepše žene u leskovačkom kraju“, priča ovaj prizetko, koji još nije dobio status miročije jer mu je tašta živa.

Oko 90 posto Lokošničana živi od paprike „nizače“, čije je seme neko doneo u selo pre dva do tri veka, paprike koja uspeva samo u ataru tog sela i nigde više, kao i prizetkovi, kojih ima i u okolnim selima, ali nigde u tom broju kao u Donjoj Lokošnici.

Vest Selo sa neobičnom tradicijom, PRIZETKO u svakoj kući se pojavila prvo na juGmedia.

Da nije dobio dečju gitaru na poklon od strica iz Australije i na morskoj obali zapazio pevača kako tambura, ko zna da li bi danas Leskovčanin Nebojša Zloporubović Zlopi, tihi čovek s peskom u glasu, postao pevač koji svojim žurka-koncertima u Srbiji i inostranstvu privlači više publike od velikih estradnih zvezda.

Sudbina ili slučajnost, tek Zlopi iz Leskovca je tokom 35 godina pevačke karijere stvorio ime u muzičkom svetu iako iza sebe, sem desetak svojih pesama, nema ni jedan album.

“Ja sam samouki pevač, a gitarom se ispomažem”, kaže više nego skromno Zlopi za Jugmediu, koji ne dozvoljava da uz njegovo ime stoji epitet – zvezda.

Numera na videu dole je poklon VAMA za novogodišnje i božićne praznike

https://www.youtube.com/watch?v=m6z6-QiWjeM&feature=youtu.be

A on jeste zvezda. Simobol je i ikona budvanske rivijere gde već 25 godina peva u restoranu “Pjaca” hotela Slovenska plaža, učestvovao je na desetak festivala u Crnoj Gori i Srbiji na kojima je osvajao i nagrade, ima solo nastupe po celoj Srbiji, u Švajcarskoj, Londonu, na Malti, a njegovom glasu i svirki nisu odoleli ni Miki Jevremević, Novak Đoković, Seregej Ćetković, Nevena Božović, pokojni glumac Petar Kralj, koji su mu se pridruživali na podijumu.

Pored svojih pesama, Zlopi peva sve hitove popularnih pevača sa prostora bivše Jugoslavije

Četiri su presudna momenta bila u karijeri ovog Leskovčanina: Već pomenuta poklon gitarica, petnaestogodišnje pevanje u tada veoma popularnom leskovačkom orkestru “Backa Litrića”, odluka o solo nastupu i jedno letovanje u Budvi.

“Imao sam 13 godina kada mi je stric iz Australije poklonio dečju gitaru, ali baš kvalitetnu, a te iste godine drug mog starijeg brata, krojač Peša, je pred mene stavio izbor – ili da me nauči da sviram gitaru ili da me nauči da krojim i šijem. Majka je navaljivala za ovo drugo, no ja sam se odlučio za gitaru. Odvajao sam od doručka i džeparca i od Peše krojača kupio polovnu, pravu gitaru. Bio sam kod njega mesec dana na obuci, a potom i propevao, pa je tako vremenom pevanje postalo moj zanat, a gitara je tu na ispomoć”, priča Zlopi.

Talenat za pesmu nasledio je od oba roditelja, više od oca, smatra

Usledile su žurke i svirke na rođendanima i na keju Veternice.

“Bio sam glavna faca, tamburao sam nešto, više se i ne sećam šta. Okupljalo se društvo oko mene, ali kada se završi svirka svi oni odu sa devojkama, a ja ostanem sam sa gitarom, kao sa devojkom”, priseća se uz osmeh.

Pevao je i na radnim akcijama, kojih se sa nostalgijom seća, posebno one iz 1979. godine u Rijeci.

“Bila je to jugoslovenska priča, koju i danas negujem kroz pesme. Nije se znalo ko je koje nacije, svi smo bili jednaki. Tada sam zavoleo neprevaziđeni bosanski humor i tada sam na takmičenju pevača osvojio drugu nagradu”.

Stasao je za armiju. Nije daleko služio, u Nišu, ali je baš zbog gitare imao velike privilegije. Bila je to 1982. godina.

“Već trećeg dana dobio sam naređenje da sviram na priredbi u Medicinskoj školi. Ništa lepše za vojnika”.

Nebojša Zloporubović Zlopi je diplomirao na Višoj trgovačkoj školi u Leskovcu i nekoliko godina radio kao komercijalista na terenu

Po povratku iz vojske pevao je starogradsku muziku po leskovačkim kafanama  u orkestru “Ko lepi san”, a potom prešao u orekstar “Backa Litrića”.

“Sve smo živo pevali osim šunda. Bio je to profesionalni orkestar gde se danonoćno vežbalo. Pevao sam sa Cecom Tomić, ali sam posle 15 godina odlučio da krenem sa solo karijerom. Gitara i ja. Ipak, tih 15 godina je bila moja velika muzička škola”.

U Zlopijevom životu ništa unapred nije isplanirano, pa ni taj odlazak iz renomiranog orkestra. Naime, godinama je pred očima imao sliku čoveka sa gitarom, upamćenu na Jadranskom moru.

https://www.youtube.com/watch?v=40NmTBKzd0o&feature=youtu.be

“Bilo je to na letovanju u Srebrnom kod Dubrovnika. Gledao sam i slušao danima čoveka kako peva prateći sebe na gitari. Osećao sam njegovu slobodu, a morska pozadina mu je pružala neki oreol”.

Međutim, svoju solo karijeru nije započeo na moru, nego u Leskovcu, u tada popularnom kafiću “Mreža” gde već treće večeri nije mogla da se nađe stolica više. Menjao je kafiće, svirao na žurkama, a onda je, 1993. godine usledilo letovanje u Budvi.

IKONA BUDVANSKE RIVIJERE

“U kafiću pored Starog grada pevala je Viktorija. Ozvučenje fantastično, pauze česte. Zamolim da na jednoj od pauza otpevam nešto, Viktorija pristine. Popnem se na binu, počnem da pevam, čujem aplauze. Nekoliko dana kasnije ponudili su mi da na par dana zamenim Viktoriju jer je ona bila zauzeta”.

Harizma

“Kažu mi da imam poseban glas, kao da pevam sa peskom u grlu, kažu da umem da napravim atmosferu i da moje žurke liče zapravo na koncerte”

Njegov glas čuo je u tom kafiću Miki Jevremović, tada jugoslovenska zvezda, pa ga je angažovao kao prateći vokal na Budvanskom festivalu.

“Naredne godine su me angažovali u “Pjaci” i od tada pevam svakog leta po četiri meseca. Slovenska plaža i taj restoran sa po 300 gostiju sa svih strana su postali moj veliki sajam. Odatle me angažuju po celoj Srbiji i po inostranstvu. Budva je postala moj drugi dom, mesto gde se osećam najlepše, mesto gde se ispunio moj san o čoveku sa gitarom i plavom moru. Crnogorski mediji, posebno lokalni, često prave priloge sa mnom i oni me tretiraju kao zvezdu budvanske rivijere, skoro kao ikonu, uprkos tome što sam ja samouki i pevač i gitarista”.

Tu je Zlopi naučio i popularne ruske pesme, skinuo ih je, kako kaže, pa mu Rusi često priznaju da “bolje peva od originala”

FESTIVALI

Naredne 1994. godine Zloporubović je na Budvanskom festivalu nastupao sa sopstvenom pesmom “Ti si moja tiha luka” po tekstu Leskovčanke Snežane Kržalić, pa opet ,95. i .98. Nekoliko puta je pevao na niškom festivalu “Niška Jesen” gde je 1997. osvojio nagradu za njaboljeg pevača, dva puta na “Beogradskom proleću” gde je njegova kompozicija “Noćas su zvezde progovorile” osvojila nagradu za najbolji tekst koji je napisala Biljana Stojanović iz Niša, na festivalu u Kotoru i drugim mestima.

“Ni sam ne znam zašto nisam snimio album. Pesme koje sam komponovao bile su namenske, za festivale, a za album je trebalo i malo više novca koga nisam imao”, objašnjava.

Intermeco

Pevam po 3 sata bez muzičkog intermeca, to je najteži način pevanja, ali to je moj izbor. Mada mi je smešno kada pročitam da se neka pevačica srušila posle sat pevanja

POVRATK RODNOM GRADU

Pevač Zloporubović se u Leskovac vratio posle velike pauze, pre dve do tri godine kada je počeo da peva u Marfi pabu, samo jedan dan u nedelji – utorkom.

“Od svake večeri pravimo posebnu žurku. Iskoristi se bilo koji događaj. Neko baš tu zaprosi devojku, neko slavi diplomu. Posebno mi je drago što u publici ima svih generacija. Kažu da ih spajaju pesme koje pevam. Pre neki dan bili su otac i ćerka. To su predivni trenuci”, obajšnjava.

LESKOVAC-SARAJEVO

Na pitanje koga među mlađim pevačima vidi kao svog naslednika, Zlopi nema odgovor jer, opet tvrdi, da on nije zvezda, ali o leskovačkim pevačima skoncentrisanim u Beogradu ima veoma visoko mišljenje.

Gostovanje u Londonu je veliki vetar u leđa jer sam bio zvezda večeri

“Šta više, ja mislim da je u muzičkom svetu Leskovac za Srbiju danas ono što je nekada bilo Sarajevo u staroj Jugoslaviji. Leskovac je rasadnik talenata, kolevka sjajnih pevača sa raskošnim glasovima. Najpopularniji bendovi potekli su iz Leskovca, kao što su Tropiko, Amadeus i Kreativ bend, tu je Milica Pavlović, tu su mnogobrojni mladi pevači i pevačice koji su slavu stekli preko popularnih televizijskih takmičenja”.

ZLOPI je oženjen Draganom, profesorkom fizike s kojom ima ćerku Anju, srednjoškolku

Zamoljen da pošalje poruku mlađim solo pevačima, Zlopi kaže da je pored talenta potrebna i ljubav prema pesmi i iskrenost prema publici.

“Treba pevati bez foliranja, uneti dušu u pesmu, pevati pesme sa porukama, dati celog sebe, uspostaviti interakciju. Nije dovoljno reći – dobro veče i – laku noć, nego između tri sata držati publici pažnju. Za mene je svaki nastup kao koncert, bilo da pevam u kafiću, restoranu ili na žurci”, poručuje Leskovčanin Nebojša Zloporubović Zlopi, jedan od najvećih izvoznih leskovčakih brendova, koji zarađeni novac troši u svom rodnom gradu na Veternici.

Vest ZLOPI Pevač sa dušom i peskom u glasu (VIDEO) se pojavila prvo na juGmedia.

Umesto da vreme u poznim godinama vreme provodi mirno i u ispijanju kafice sa prijateljicama, Ljubenka Milosavljević vredna je preduzetnica. Bavi se izradom ručnih radova, ali iz njene kuhinje i tradicionalna srpska zimnica našla je put do mnogih trpeza. Puna je elana, na kome bi joj zavidele i mnogo mlađe žene.

“Radni vek sam provela u “Jumku” u Vladičinom Hanu. Pošto mi šivenje nije bilo strano, ali ni izrada ostalih ručnih radova, kada sam otišla u penziju osećala sam da još mogu da radim i poželela sam da od onoga što znam, stvorim nešto korisno.  Bila sam jedan od pokretača rada ogranka Društva srpskih domaćina u Vladičinom Hanu a onda sam preko Novosadskog humanitarnog centra dobila sredstva za kupovinu razboja,  naučila da tkam I otvorila etno-radionicu,” kaže Ljubenka.

Tkanje je bilo jedino među ručnim radovima što joj je bilo nepoznato. Pletenje, heklanje, vez je znala od malena. Pod njenim veštim  rukama nije teško da “Izađe” bilo kakav odevni ili neki drugi predmet upotrebne vrednosti. Ono što je karakteristično za njen rad  je izrada predmeta  od jute. Ima  miljea, stolnjaka, zavesa od jute ukrašene vezom i nekom vrstom “rišeljea”, pa čak  i venčanica.  Rađene u etno-stilu, vraćaju nas u srednjevekovno doba i mogle bi da pariraju i modelima poznatih kostimografa. Trenutno, kaže naša sagovrnica, tka šalove po naružbini, za kojima vlada velika potražnja u prestonici pa i u Bugarskoj.

U svojoj etno-radionici, punoj topline i starinske atmosfere, je svakodnevno i svako ko želi može tu da vidi sve proizvode, kao i na fejsbuku. Međutim, to nije jedini način kako ona prodaje ono što proizvede.

“Posećujem sajmove, manifestacije, ne samo u Vladičinom Hanu i okolini već i one među najvećima u Beogradu, Novom Sadu i drugim mestima, svuda gde mogu. To su mesta na kojima se i mnogo nauči od drugih: šta i kako još mogu da radim, kako najlakše da plasiram ono što proizvodim,  gde da pronađem repromaterijal… “ .

Na tim putovanjima stekla je mnoga prijateljstva, što joj je otvorilo i vrata za nove poslove. Tako je počela da priprema i zimnicu, onu pravu domaću, sa mirisom juga i tradicije. Otkriva nam da je najtraženiji  domaći ajvar, ali tu su još i paradajz u flašama,  džemovi, slatka, sokovi i druge đakonije. Nešto starinsko, nešto sa primesom modernog, u originalnoj ambalaži, baš kao iz bakine kuhinje.

“Sve to što radim, radim s ljubavlju. Rad me održava i pričinjava mi zadovoljstvo. Volela bih da okupim mlade žene, prvenstveno one bez posla koje žele da uče, i prenesem im svoje znanje. Na žalost sve je manje žena koje poznaju ručne radove i koje žele time da se bave, a tako odlazi u zaborav i naša tradicija”,  kaže Ljubenka, koja ne staje tu gde je sada, već ima planove I za nove poduhvate.

Izrada ručnih radova, doduše, u našoj sredini još uvek ne može doneti neki prihod. Međutim, žene koje su vešte, ako ništa drugo, barem sebi mogu da obnove garderobu - sašiju suknju, prišivanjem neke čipkice, aplikacije da od starog dobiju “novi” komad odeće, da ispletu topao šal i kapu ili ulepšaju dom ručno rađenom zavesom, krparicom, umesto onim kupljenim u kineskim radnjama. Tako će svom izgledu ili kući dati originalni “šmek”, poručuje ova neumorna žena, koja je, kako sam kaže, upravo tako i “ušla” u ovaj posao.

Vest NIKAD NIJE KASNO U sedmoj deceniji uspešna preduzetnica se pojavila prvo na juGmedia.

Abidžit Rojčodri (66) iz Nju Delhija proslaviće i ovaj Božić u Nišu, u gradu u koji je došao 1970. godine samo na odredjeno vreme - da bi završio medicinu, a ostao sve do sada.

Roj, kako ga prijatelji i rodjaci zovu, postao je Nišlija zbog jedne Svetlane kojom se oženio i dobio sinove Robina i Nikolu.

Robin i Nikola su već odrasli ljudi, a sa suprugom se razišao posle skoro 25 godina braka, ali Niš nije napustio.

Rojčodri  kaže da je Niš grad u kojem voli da živi i u kojem želi da bude sahranjen.

"Ljudi su ovde srdačni, svi su me odlično prihvatili. Suze mi idu na oči kada god se setim da su 1992. godine u vreme nestašice, u samousluzi ostavljali hleb i mleko za mog sina koji je tada bio mali. Za sebe nisu imali, a za mene su čuvali", priča Rojčodri na tečnom srpskom jeziku, ali sa prizvukom maternjeg bengalskog jezika.

Rojčodri se rado priseća minulih godina provedenih u Nišu sa porodicom i prijateljima.

"Sa suprugom i sinovima slavili smo sve pravoslavne praznike Badnje veče, Božić, Uskrs...Slavili smo i indijske praznike, pre svega "Dival". On se slavi na jesen, kao pobeda svetla nad mrakom".

Prema njegovim rečima, hindu praznik "Dival" se slavi tako što se kuća okiti kao za doček Nove godine, sa puno svetla i sa obiljem indijske hrane.

"Indijska hrana se razlikuje od hrane u Srbiji pre svega po tome što se mnogo više koriste različiti začini poput kurkuma, kumina, čilija... Mi Indijci u šali kažemo da čili ne stavljamo samo u kolače".

Od srpskih specijaliteta Rojčordi voli pre svega pasulj sa rebarcima i rado ga pripema kao i razne druge specijalite ali i ketering koji naziva "Namaste bre".

"Namaste Indijci izgovaraju uz tradicionalni indijski pozdrav i znači "od srca". Bre je naravno reč koja se u Nišu mnogo koristi u različitim prilikama".
Potpuno se privikao na život u Srbiji, ali se jedino još plaši "zime i velikog snega".

"Odlazim jednom godišnje u Nju Delhi, ali ne mogu da živim tamo iako imam veliku porodicu. U Indiji živi petoro, od šestoro mojih braće i sestara. Odvikao sam se od vrućine i gužve, a i vuče me da se vratim u Niš", priča Rojčodri.

Nišlije poznaju Roja pre svega kao nekoga ko je dugo radio na poslovima uvoza proizvoda iz Indije u fabrici Katodnih cevi i Holdingu Elektronske industrije, a potom imao i svoj restoran.

"Elektronska je otišla u stečaj, a posao sa restoranom nije išao, tako da sada živim od penzije. Medjutim, imam nameru da pokrenem neki posao",

Rojčodri je već decenijama jedini Indijac u Srbiji južno od Beograda.

Uprkos tome što je već decenijama u Nišu ima i dalje samo indijsko državljanstvo, ali se uskorop sprema da podnese zahtev i za dobijanje srpskog državljanstva.
 

Vest Jedini Indijac južno od Beograda pola veka živi u Nišu, gde planira i večnu kuću se pojavila prvo na juGmedia.

Promrzli prodavci i tek po koji kupac, tako ukratko izgleda zelena pijaca ovih dana u Leskovcu.

Među tezgama šiba čuvena promaja, a tek poneki prolaznik i kupac obilazi ne baš slabu ponudu na tezgama.

„Tanka svirka, prijatelju. Cene nismo menjali pune tri godine, ali ubiše nas ovi marketi“, žali nam se prodavac Stanko koji u zakopčanoj jakni do grla cupka najednoj nozi i pokušava da se zagreje.

Često, kaže radi samo kako bi mogao da otplati zakup tezge.

Iako se kapije na Niškoj ulici uredno svakoga dana otvaraju, dve trećine tezgi stoje potpuno prazne. Sve deluje gotovo sablasno, prazne umrljane metalne tezge koje polako propadaju. Umesto voća i povrća, domaćeg sira i kajmaka sad se može videti samo prašina. Čini se da je jedina svrha otvaranja kapije to što Leskovčani prolaze kroz pijacu kako bi pre stigli do Murdža male.

Prodavci se nadaju da će potražnja biti bolja u narednim danima.

„Najbolje rade oni tamo što prodaju polovne stvari“, pokazuje nam stanko glavom prema delu pijace sa koje vire kamioni prepuni drveta za ogrev.

Iza njih „tezgari“ polovne robe. Često može na njihovim tezgama da se kupi sve za 100 dinara.

„Muka me uhvati kad vidim neke svoje stare prijatelje kako kupuju ovde nošene čizme, a pamtim ih kao gospodu, od pre 20 godina. I danas su gospoda, nisu izgubili manire, samo im novčanici prazni“, komentariše nam sredovečni Marjan sa svoje tezge.

Realnost sa tezgi na Niškoj ulici grize, pa i ne čudi činjenica što kupci beže u šljašteće markete.

U Javnom preduzeću „Pijaca“ potvrđuju da poslednjih godina ova tržnica "beleži pad zakupaca, ali i tvrde da se, nakon promene rukovodstva i sprovedene racionalizacije, bore da tezgama povrate stari sjaj.

Vest Prazna vetrovita pijaca, cene iste, a gospoda trguje sa polovnim stvarima se pojavila prvo na juGmedia.

U mojim venčanicama utkana je velika ljubav, duša, srce i iskustvo, a mojoj sreći nema kraja kada buduća nevesta izađe nasmjena i ushićena sa svadbenom odorom, priča za Jugmediu Slavica Anđelković, vlasnica jedinog krojačkog salona u Leskovcu kome se isključivo kreiraju i šiju venčanice.

„Moj moto je nemerljiva ljubav prema poslu, a eventualna zarada je posledica posvećenosti“, objašnjava žena koja u krojačkom salonu i butiku „Lira“ na Bulevaru oslobođenja preko puta Elu centra, ima na ponudi 82 različite modele venčanica, najviše u „princeza“ i  „sirena“ stilu, ali i najnoviju kolekciju nazvanu „infiniti“, nešto između ova dva stila, smeliji i izazovniji modeli, ali, ipak, svedeniji, koji u mnogome podsećaju na svetske hitove.

INFINITI za dugovečnost

„Ovo je bio veoma smeli i riskantni potez, međutim, kolekciju smo po prvi put prikazali juče na društvenim mrežama i veoma sam zadovoljna utiscima i reakcijama javnosti. Mislim da je to nešto što će se duže vreme zadržati u modi“, objašnjava Anđelkovićeva koja sa svojim radnicama oblači devojke za dan u kome one izgovrajau ono sudbonosno – da.

Priznaje da je tokom rada na novoj kolekiciji imala bojazan od neprihvatanja.

Slavica voli da posećuje svadbe i uživa u lepim venčaniama, ali po pravili to budu njene krecaije, kao poklon mladencima

“Strahovala sam se jer su Leskovčanke vrlo tradicionalne kada su i pitanju venčanice i uglavnom biraju one raskošne, što je negde i moj ukus jer smatram da mlada na dan venačnja treba zaista da izgleda kao princeza, ali moramo da vodimo računa i o drugačijim ukusima. Na sreću, već danas imamo kupce novih modela. Mislim das mo napravile pravi pogodak”.

Sa svojim timom od devojaka zaista čini princeze iz celog Jablaničkog okruga, ali i iz Vranja, Prokuplja, Niša, pa i Beograda.

„Sve što može da se kupi u Beogradu i Nišu, ima u našoj Liri i to po 50 do 30 posto nižim cenama. S tom razlikom, što u ovim većim gradovima može da se proba samo ona venčanica koja se rezerviše unapred, a kod nas su na
raspolagnju bukvalno sve venčanice za probu, a proba se sve dok se ne nađe ona najbolja za nevstu koja bira“, objašnjava.

Slavica Anđelković je jedna od retko privilegovanih osoba koja se bavi poslom za koji se školovala. Završila je, naime, Tekstilnu školu, smer konfekcijski, mada se ni tamo nije učilo krojenje i šivenje venčanica, kao ni u nekadašnjem „Inkolu“, gde je kratko radila, ali je postavljena stručna osnova.

„Volela sam biologiju, pa upisala gimnaziju i posle prvog tromesečja se prebacila u Tekstilnu školu jer je prevladala ljubav prema konfekciji”, priseća se žena koja je prvu suknju sašila i naplatila u sedmom razredu
osnovne škole.

Prvu radnju otvorila je sa s drugom iz detinjstva Bobanom Đekićem, a nekoliko godina nastavila samostalni posao. Danas važi za jednu od vodećih modistkinja na jugu Srbiju.

„Šijemo nove venčanice po narudžbinama, ali njačešće pravimo kreacije bez narudžbina, kada nam dođe ideja. Ponekada ostanemo do pola noći nad modelom, nekada makazama formirano venčanicu u samoj prodavnici, prilikom kupovine materijala. Ne postoji
model na ovom svetu, pa ni oni koje nose holivudske dive, koje mi ne možemo da sašijemo“.

Ostavila gimnziju zbog konfekcije

Priseća se jednog slučaja, koji ju je slatko nasmejao, ali učinio još ponosnijom. Bilo je to u vreme kada je hotel „Beograd“ još radio.

„Dođe žena i priča mi kako je mlada nosila čarobnu venčanicu, kupljenu u Parizu i plaćenu 3.000 maraka. Pokažem joj fotografiju i pitam – jeli to ta venčanica. „Upravo ta“, odgovra moja sagovornica. Suvišno je bilo objašnjavati da je to venčanica koju sam ja kreirala i sašila“.

Ovde se, zapravo, uglavnom iznajmljuju već sašivene venčanice. Retke su mlade koje kupuju, njihov broj je, veli, gotovo zanemarljiv.

Nema više bakine venčanice

„Prošla su davno vremena kada se jedna venčanica čuvala u ormanu, pa je
kasnije generacije nosile. Moda se danas brzo menja. Mlade se olučuju za iznajmljivanje najpre zbog ekonomske situacije, ali najviše zbog toga što venčanica glomazna za dugotrajno čuvanje i održavanje”.

U “Liri” se gratis dobija sva prateća oprema za mladu, ali Anđelkovićeva i njene radnice ponosne su na činjenicu što devojek traže i prihvataju njihove sugestije i mišljenja.

“Leskovčanke su lepo građene, ali najsrećnije smo kada svojom haljinom od krupne devojke, buduću mladu, načinimo vitkom. To je, zapravo, najveći izazov – prilagoditi haljinu ličnosti koja stoji pred tobom”.

Ipak, smeta joj što kod nekih grupa devojaka Niš slovi za mesto u kome se, navodno, prodaju lepše haljine.

Venčanica je odraz ličnosti

“Ili je reč o predrasudi ili se prosto ne obiđe Leskovac. Međutim, mnoge se otuda vrate bez vančanice pa pazare kod nas, ali mi smo spremne i danima da slušamo želje buduće neveste jer sve što radimo radimo iskreno, iz srca, i to se negde prepozna”.

Za buduće mlade ima poruku.

“Venčanicu birajte po svom ukusu, a ne po preporukama roditelja, drugarica ili bilo kog drugog. Prilagodite je sebi, svom stasu, ukusu, svojim snovina, budite u njoj ono što jeste jer svadba je vaš dan, svi su tu došli zbog vas”, poručuje Slavica Anđelković koja već 30 godina kreira i izrađuje venčanice u Leskovcu.

FOTO: Jugmedia, Lira

Vest Slavica Anđelković, žena koja je zaljubljena u venčanice se pojavila prvo na juGmedia.

Za četiri decenije rada na radiju niko nikada nije uticao na moj rad, niti vršio pritiske, mada su se za to vreme promenile brojne vlasti i sistemi, priča u ispovesti za Jugmediu novinar iz Niša Ozren Rašić.

"Sve sam preživeo zato što sam stalno bio u toku i radio. Stalno mi je bio cilj da budem jasan i prvi. U mikrofon sam izduvao celo svoje srce, a trudim se i dalje da svakode slušaocima poklanjam pozitivnu energiju", pristakao je Rašić.

Svima onima koji kreću da se bave novinarskim poslom Rašić poručuje da moraju da nauče zanat i da imaju opšte obrazovanje da bi se uspešno radili.

"Najbitnije je svakako da se posao voli, a ko voli naučiće i da ga radi. Ja idem ka finalu svoje karijere u medijskoj kući koja je za mene uvek bila san. Za mene je rad na Radio Beogradu 1 kruna zanata, jer je to zanatski najkvalitetniji radio kod nas", istakao je Rašić.

Za dosadašnji rad, Rašiću su pripale brojne nagrade, a najznačajnija od njih je "11. januar" – najviše priznanje Grada Niša.

U posedu 50.00 telefonskih brojeva

Nišlija Ozren Rašić  (64) proveo je četiri decenije u novinarstvu i prikupio 50.000 telefonskih brojeva
Na današnji dan pre četiri decenije Rašić je "otvorio velika radijska vrata" Radio Niša i ostao veran novinarskom poslu do današnjih dana.
Gradjani Niša, ali i slušaoci širom bivše Jugoslavije i sveta još se sećaju brojnih emisija koje je vodio na Radio Nišu poput jutarnjeg programa "Dobro jutro, svako jutro", "Zenita", "Vremena za mlade" i emisije "Super ži mi ti".
Iza Rašića je više desetina hiljada sati provedenih u studiju i na terenu i svojevrstan kuriozitet - od 2010. godine od kada radi kao dopisnik  Radio Beograda 1 do danas, nije prošao ni jedan jedini dan, uključujući i subotu i nedelju, da ga slušaoci u programu nisu čuli makar jednom.

Ne zna za vikende

Najveće bogatstvo svih minulih godina provedenih u novinarstvu su prijateljstva i kontakti sa ljudima.
"Dok sam radio u Radio Nišu prikupio sam oko 40.000 telefonskih brojeva. Sada je ta cifra još i veća i u imeniku imam preko 50.000 brojeva ljudi sa kojima sam saradjivao i sa kojima i sada saradjujem", izjavio je Rašić za Jugmediu.
Rad na radiju bio je Rašićev san još od najranijeg detinjstva, ali ipak nije studirao žurnalistiku već je završio Fakultet zaštite na radu, a potom magistrirao matematiku.

Ispunjenje san

"Kao student sam prošao audiciju na Radio Nišu i počeo da učim novinarski zanat. U radio sam radio sve, samo ugalj nisam unosio. Bio sam reporter, novinar voditelj i urednik voditelj", priča.

Rašić je prvi Nišu uveo uživo emitovao programa i organizovao omladinski program u kome je novinarskom zanatu učio srednjoškolce i studente.

Kroz njegovu emisiju "Vreme za mlade", za desetak godina koliko je emitovana, prošlo je više od 300 srednjoškolaca i studenata, a medju njima i sadašnji potpredsednik Vlade Srbije Ivica Dačić.

Prvi uveo program uživo

"Radio Niš je u to vreme bio rame uz rame sa Radio Beogradom, čak smo ponekad i pre njih imali vesti. Dve moje vesti, na žalost neprijatne, obišle su svet. Jedna je bila o požaru u Sabornom hramu u Nišu, a druga o požaru na Hilandaru", kazao je Rašić.

Za požar u Sabornom hramu Rašiću je javila slušateljka. Bilo je pet časova ujutru.

"Odjurio sam do hrama i tamo u porti zatekao tadašnjeg vladiku, a sada patrijarha Irineja. Na moje pitanje - šta se dešava, samo mi je odgovorio - sine, kad crkva gori ne zbori".

Informacije o požaru na Hilandaru, Rašić je dobio od tadašnjeg konzula naše zemlje u Solunu Jugoslava Kostadinovića.
"Pozvao sam Kostadinovića baš u momentu kada je bio ispred ulaza na Hilandar. Jedino na tom mestu je imao signal i putem telefona dao je jednu stravičnu sliku onoga što se dešavalo na Hilandaru", ispričao je Rašić samo deo iz svoje bogate novinarske karijere.

Inače, za dosadašnji rad, Rašiću su pripale brojne nagrade, a najznačajnija od njih je "11. januar" – najviše priznanje Grada Niša.

Vest Ispovest: Novinarstvu dao srce, bez cenzure i autocenzure se pojavila prvo na juGmedia.

Nekada je njenom kaldrmom odjekivalo na hilajde nanula i cokula, pa na desetine hiljada štikli čiji se zvuk mešao sa smehom i zveketom novca dok su se, kockom, Stojadini i Fiće utrkivale do prve kafane. A onda je pao mrak. Trava je prekrila radosne staze, kocka je skoro nestala, sijalice se ugasile. Zavladaja je tuga, otišlo se u zaborav.

„Kada smo ovde stigli 2006. godine bilo je jezivo. Uličnog osvetljenja nigde, trotoari urasli u korov, kocka sa kolovoza nestala, fabrike su zjapile očerupane kao aveti. Samo je, čini nam se, bio tu Zlatan trag. Prosto, niko nije smeo pešice da prođe ovuda kada padne mrak“, pričaju vlasnici restorana „Kolibe“ Saša Cvetković i Predrag Lazarević, koji su ušli u avanturu kupišvi propali restoran, zatvoren nekoliko godina ranije.

Poslednjih godina je počelo buđenje, stvorila se nada, oprezna

Svežim asfaltom hodaju trenutno neki drugi ljudi, ali beščujno, oprezno, zamišljeno. Lete na putu bez gužve neki novi automobili, ali smeh ljudi i žena po obnovljenim i uređenim trotoarima nije onako bezbrižan i novac ne zvecka više u džepovima.

ZLATNO DOBA

Da, reč je o Tekstilnoj ulici u Leskovcu u severnoj industrijskoj zoni, preko koje se skoro vek i po prelivaju sve ekonomsko-političke ere, svedoku početaka tekstilne industrije u Leskovcu i Srbiji (1882.), svedoku robskog rada, štrajkova, takozvanog zlatnog doba Leskovca, ali i postkomunističkih otimačina i reindustrijalizacije, koja je sredinom sedamdesetih pa sve do početka devedesetih godina prošloga veka, dok nam Svet nije uveo sankcije, davala odlične rezultate, taman tolike da su se od zarađenih plata podizale kuće na kredit sa kamatom od 2 posto, išlo na letovanje i živelo ušukano, u uverenjeu, sada već znamo – lažnom, da je radno mesto zagarantovano do penzije.

RASPAD

„Nemate pojma koliko smo patili kada se sve raspalo, kada su prestale kolone radnika da izlaze iz fabrika. Kao da se u Tekstilnoj ulici zatro život, a još nam je teže bilo kada su nam iselili komšije preko puta iz jedno 7 do 8 kuća i srušili ih“, priča žena koja je penziju zaradila upravo tu u Tekstilnoj ulici, u fabrici na samo 100 metara od porodične kuće.

[caption id="attachment_139762" align="aligncenter" width="800"] Leteks[/caption]

Svedoci života u Tekstilnoj ulici iz onih ranijih doba davno nisu sa nama. Ostale su blede fotografije i po koji još bleđi filmski snimak, ali je izvesno da je Tekstilna ulica, kao ni jedna druga u Leskovcu, podnela sav teret rušenja stare Jugoslavije i njenog jedinstvenog tržišta, ekonomske sankcije i gubljenje ruskog tržišta, inflaciju, ratove, privataizacione pljačke...

„Kroz ovu ulicu je krajem osamdesetih godina, kada su tekstilna i prehrambena  industrija bile na vrhuncu svoje moći, sa zavidnim izvoznim saldom, prolazilo dnevno oko 15.000 ljudi. Radilo se u tri smene u svim fabrikama, a autobusi su saobraćali na pola sata“, priseća se Milka Stojanović iz naselja Zele Veljković, ime dobijeno po tekstilnoj fabrici u toj zoni, koja je sa svojim suprugom dobila dvosobni stan od svog preduzeća.

NEKADA

Na početku Tekstilne ulice, s desne strane, je bio vunarski kombinat „Leteks“ sa 2,500 radnika, preko puta fabrika za pletenje čarapa “Zele Veljković“ sa 1.500 zaposlenih, koja se kasnije podelila još na „Sintetiku“ i „Zevelon“, fabrike koje su izrađivale sintetičko predivo. Opet s desne strane konfekcija „Inkol“ sa preko 1000 ljudi, pa ogromna zgrada Toplana koja je toplotnom energijom snabdevala sve tekstilne fabrike. Do nje „Leskoteks“, predstavništvo tekstilnih fabrika sa 50 vrhunskih stručnjaka, preko puta „Cvećar“, preduzeće sa oko 200 radnika koje je cvećem i drugim sadnicama snadevalo Leskovac i okolinu. Malo dalje „Mlekara“ sa oko 150 zaposlenih, pa potom ogroman kompleks sa proizvodnju prehrambenih i konditorskih proizvoda sa više fabričkih celina i sa nekoliko hiljada zaposlenih. Kompleks u kome su se zarađivale odlične plate.

SVEDOCI

Od svega toga danas je, kao svedok i rezultat jednog ludog nepromišjenog vremena sa četiri rata i jednim bombardovanjem, ostao da podseća kompleks nekadašnjeg giganta „Leteks“, gde u dvorištu još stoji napis da se, eto, baš tu, pravi „najubav štof na svet“, iako tamo već 20 godina nema ni prediva ni štofa, već samo zjapećih i urušenih nekadašnjih proizvodnih pogona i jedan očuvani deo u kome je već poduže kao zakupac turska kompanija „Džinsi“. Tu je i deo Zele Veljkovića, onaj u kome su se plele čarape i čiji su radnici imali plate kao naučnici, kao i zgrada nekadašnje Toplane iz koje ju davno nestala sva oprema, pa je sada jedino pohode ptice i zmije.

NOVO

Sve se ostalo promenilo

Samo nema nigde ni jedne burekdžijnice, ono što je imala ona stara industrijska zona, kada su radnici na odmoru od pola sata mogli slobodno da pređu preko fabričkog praga i kupe vreo i ukusan burek

Tamo gde je bio „Inkol“, i par privatnih kuća, sada je nemačka kompanija Falke koja se približava broju od oko 1000 zaposlenih, Sintetika je renovirana i ustupljena tekstilnoj kompaniji „Džinsi Srbija“, pa će i otuda uskoro izlaziti preko 1000 Leskovčana. U nastavku, u Zevelonu, grčka kompanija već godinama pravi patosnice za poznate automobilske proizvođače sa oko 300 radnika, Leskoteks je sada prevoznička firma, Mlekara se modernizuje i stalno je u potrazi za novim, stručnim kadrom, hladnjača Jugprom je jedna od najjačih u Srbiji, Zlatan trag je sa svojim hipermarketom i proizvodnjom kafe i konditorskih proizvoda tu, pekara je dobila novog kupca, ali proizvodnja hleba još nije pokrenuta.

U sredini je etno restoran „Koliba“, a duž ulice je i salon nameštaja.

[caption id="attachment_139768" align="aligncenter" width="800"] Renovirana Sintetika čeka radnike Džinsi Srbija[/caption]

NEIZVESNOST

„U odnosu na ono što je bilo, sada je ovde raj“, vele konobari iz Kolibe, a naša sagovornica s početka priče, kojoj deca rade u dvema fabrikama u Tekstilnoj ulici, kaže da ulica jeste oživela, da se „narod vraća“, ali da ništa nije isto kao pre.

„Nada je krhka jer većinu fabrika drže stranci kojima se može prohteti da odu. Plate su toliko male da nisu dovoljne ni za dvonedeljnu prehranu četvoročlane porodice. Radnici se ne smeju više kada prolaze pored naše kuće jer zasigurno znam da su u stalnom stresu što od trčanja za normom, što od straha da ne izgube posao“, priča šesdesetpetogodišnja žena iz ulice tuge i nade, iz Tekstilne ulice u Leskovcu.

Vest Ulica tuge, ulica nade se pojavila prvo na juGmedia.

U desnoj ruci lemilica u levoj osmomesečna Neda, na šporetu se krčka ručak, a šljokice, ukrasni papir i til rasuti su po radnom stolu u kojem uživaju i njeni sinovi, šestogodišnji Ognjen i Mateja koji spretno kroji trakice iako ima svega tri godine.

Dvadesetsedmogodišnja Marija Pejčić iz Leskovca je za manje od mesec dana napravila pravi bum na društvenim mrežama, kada je počela sama da kreira i pravi trakice za bebe. Od porudžbina bukvalno ne diže glavu, a u svemu joj pomažu deca.

„Neda, kao najmlađa, služi kao model za fotografije i moja je najveća inspiracija, dok Mateja i Ognjen pomažu oko pripreme materijala, pažljivo seckaju papir, ujedno se igraju, razvijaju maštu i kreativnost“, objašnjava nam Marija ceo proces pripreme.

Trakice za svoju bebu trenutno možete poručiti preko Fejsbuk stranice "Nedine trakice"

Od jutros su joj preko Fejsbuka stigle tri porudžbine za jedan prvi rođendan i vredno radi sa klincima kako bi završili naručene trakice.

„Za Novu godinu sam htela da kupim crvenu trakicu za malu Nedu, kako bi se uklopila uz haljinicu koju sam joj kupila. Obišla sam ceo grad, sve dečje radnje, bila i kod Kineza, i nigde nisam našla ništa slično. Slučajno sam videla na internetu da jedna žena iz Novog sada sama pravi te trakice i prodaje ih za, verovali ili ne, čak 600 dinara po komadu. E, ako može ona, mogu i ja“, priseća se Marija kako je samo pre mesec dana odlučila da oproba svoju kreativnost.

Govorili su mi da sam luda što sam opet trudna, a ja sam im poručila…

Skinula je crveni til sa svoje stare haljine, bisere sa omiljene bluze i za samo nekoliko sati malu Nedu učinila princezom.

„Sada već razmišljam o tome da razvijem pravi biznis. Nigde na jugu Srbije ne možete da nađete ovakve trakice za bebe i čim sam postavila prvu sliku na Instagramu, mame drugih devojčica su „poludele“, pitale me gde sam kupila trakicu, a kada sam imkazala da sam je sama napravila, počele su da mi naručuju za svoje ćerke“, objašnjava.

I dok kroji novi šeširić, razmišlja da, ako joj posao krene, otvori radnju.

„Već imam ideje i za leptir mašne za dečake, ali i tatu haljinice, koje je takođe teško naći kod nas“, planira Marija.

Veliku podršku u onome što je počela da radi ima i od svog supruga koji je vozač kamiona i retko je kod kuće.

„Nema ga često i po deset dana, ali na sve muke i to što sam sama sa decom zaboravim kada dođe kući, deci donese poklone, a mene sada iznenadi nekim novim originalnim i neobičnim parčetom materijala iz Nemačke ili Holandije, za neki novi šeširić, krunu ili trakicu“, ističe.

Dodaje da sa malo volje i kreativnosti može da se postigne sve: i biti brižna majka troje dece, ali i razviti posao.

„Sve je stvar velike volje, puno ljubavi i malo kreativnosti“, zaključuje ova mama.

Vest Ovo je mama o kojoj danima već pričaju druge mame se pojavila prvo na juGmedia.

Marko Jovanović (31) iz Vranja, već iskusni fudbalski trener, pre mesec i po dana potpisao je jednogodišnji ugovor sa FK Partizani iz Tirane koji je jedan od dva najbolja kluba u Albaniji i trenutno najtrofejniji klub u Super ligi.

Jovanović iza sebe ima bogato iskustvo, kako igračko, tako i trenersko

Počeo je da radi statistiku i analitiku, a zahvaljujući njegovim podacima dobro su funkcionisali klubovi poput novosadske Vojvodine, kao i dugi niz godina Radnik iz Surdulice, a jedno vreme je radio i u Kini. Bio je pomoćni trener u albanskom superligašu Luftetari iz Đirokastre, koji slovi za jednog od najorganizovanijih klubova u Albaniji, kao i pomoćni trener u Kukešiju, prošlogodišnjem šampionu zemlje.

FK Partizani, priča ponosno Marko za Jugmediu, nalazi se na šestom mestu u Super ligi.

„Igre i ciljevi kluba u prvom delu prvenstva nisu bili na nivou, pa je Mark Julijano bivši igrač Juventusa, dobio otkaz na mesto šefa stručnog štaba, a njega je zamenio Albanac Sulejman Starova čiji sam asistent“, kaže Marko koji obavlja treninge zajedno sa glavnim trenerom, sa akcentom na fizičkoj spremi.

Vrši analizu i strategiju igre, ukazuje na propuste. I, kako kaže, tako u krug.

„Sada nastavljamo sa takmičarskim utakmicama i nadamo se dobrim rezultatima i igrama, kao i ostvarivanju zacrtanih ciljeva kluba, a to je plasman u Ligu Evrope. Klub je prošle godine doveo za direktora Italijana Lućiana Mođija koji je obeležio epohu u Juventusu iz Torina i koji rukovodi trenutno klubom“, ističe Marko.

U Albaniji je već izgradio reputaciju dobrog trenera svojim dosadašnjim radom i rezultatima.

„Nikakvih problema nisam imao do sada. Zaista me poštuju i prijatno se osećam ovde. Najviše vremena provodim sa kondicionim trenerom, Italijanom Koradom Sakoneom, koji je pre Partizanija radio 10 godina u Napoliju. To je čovek od koga mnogo učim, koji je sarađivao sa trenerima kao što su Benitez, Manzani...“, objašnjava Marko i dodaje da je zadovoljan kada je reč o finansijama koje su višestruko veće nego u Srbiji.

Kvalitet fudbala u Albaniji je, objašnjava, na istom nivou kao i kod nas.

„S tim što su oni u mnogo većem usponu. Liga je skraćena na deset klubova, igra se po četvorokružnom sistemu. To znači da se četiri ekipe bore za titulu prvaka, ostali za opstanak u ligi. Nema nameštanja, sve je regularno. Dodatan kvalitet daju treneri i fudbaleri sa strane“, kaže Marko.

Sa igračima i rukovodstvom kluba komunicira uglavnom na engleskom jeziku.

„U Albaniji boravim dve godine, ali nisam savladao njihov jezik. Tirana je, inače, lep grad i pristojan za život. Oko 30.000 Srba trenutno živi i radi ovde. Posebno mi je drago što se klubu nedavno pridružio i Milan Ćulum, moj bivši igrač Radnika iz Surdulice“, kaže naš sagovornik čiji su ciljevi trenutno vezani samo za FK Partizani i želja da naredne godine proba da osvoji titulu sa tom ekipom.

Albanija je, kaže, država u usponu sa velikim ulaganjem u turizam i prelepim primorjem.

„Mnogo Italijana živi ovde, tako da su Albanci poprimili njihov stil oblačenja i ponašanja. Pojedini gradovi na primorju gotovo su identični italijanskim gradovima“, zaključuje Marko.

PROFIL

Ime i prezime: Marko Jovanović

Datum i mesto rođenja: 23. mart 1987. godina, Vranje

Obrazovanje: Završena Sportska akademija

Trenersko zvanje: UEFINA B i A licenca

Igračka karijera: OFK Soko (Vranje), FK Dinamo (Vranje), FK Mladi Obilić (Beograd)

Trenerska karijera: OFK Vranje, Instant fudbal (Moskva) - trener analitičar za klub Rubin iz Kazanja, FK Vojvodina (Novi Sad) - trener analitičar, Škola fudbala „Milan“ Vranje – trener, FK Dinamo Vranje –pomoćni trener i trener pionira, FK Radnik (Surdulica) – pomoćni trener, Hu Hun (Šangaj, Kina) – glavni trener, Luftetari (Djirokastra, Albanija, super liga) – pomoćni trener, FK Kukeši (prvak Albanije 2016. godine) – pomoćni trener.

Vest U Tirani mirno živi i igra dobar fudbal se pojavila prvo na juGmedia.

Zid plača je mesto na kojem osnovci mogu da napišu šta god žele u pauzi između časova, da se požale na nastavnika, izjave ljubav svojoj simpatiji ili možda iznesu stav i zapažanje kroz određeni grafit.

I on zaista postoji, u zadnjem delu dvorišta Osnovne škole „Kosta Stamenković“ u Leskovcu, kao simbol jasnih poruka koje ostavlja jedna generacija.

„Da li će tu da iskale svoj bes ili da se raduju na tom mestu, to je njhova maksimalna sloboda. Bolje na ovom zidu nego u učionici, ili da šmrljaju po WC-ima ili da ruže fasadu. Imamo zapravo dva zida plača, jedan iza fiskulturne sale u drugi novi „rezervisan“ na potpornom betonskom zidu u podnožju dvorišta“, objašnjava nam direktor ove škole Goran Ristić.

Iako preuzet od modela zapadnih obrazovnih institucija, Zid plača može biti i mač sa dve oštrice jer svi znamo koliko deca ponekad u svojoj ljutnji znaju da budu i surova, ali direktor smatra da nema potrebe za takvim gledanjem na čitavu ideju.

„Zaista nema ružnih poruka i pordrugljivih komentara. Uglavnom pozdravljaju svoje simpatije, ali mogu slobodno da se požale na račun profesora, učitelja, pa čak i mene ako ih to šišti. Neka ukažu na problem da bi mogli zajednički da ga rešavamo“, ističe Ristić.

KUTAK ZA RODITELJE

Tvrdi da ista prava, ali uvažavanje, imaju i roditelji dece koja pohađaju ovu školu.

„Za roditelje smo napravili Etno kutak, gde u prijatnoj atmosferi mogu da porazgovaraju sa učiteljem ili razrednim starešinom njihovog deteta, da iznesu svoje sugestije, a mi smo tu da ih saslušamo“, tvrdi direktor.

SVAKA UČIONICA MALO UMETNIČKO DELO

Da li je to polje suncokreta ili futurističko selo oslikano na zidu učionica, svaku nastavu čini zanimljivijom i prijatnijom.

„Pre svega jer su te murale osmislili i oslikali sami učenici sa svojim nastavnicima. I svaka učionica je drugačija, sa određenom temom, a inventar u drugačijoj boji, kako su se već dogovorili“, zaključuje direktor, koji je i za svoje nastavno osoblje u jednom delu zgrade napravio klub za okupljanje koji je iz šale nazvan „Dnevnim boravkom za odrasle“.

Vest Škola murala i Zida plača se pojavila prvo na juGmedia.

Imala je samo 11 godina, petice u dnevniku, a smešila joj se i sportska karijera, kada je na rutinskom pregledu otkriveno da ima akutnu leukemiju. Sada ima 25 godina, asistent je na fakultetu i sprema se da upiše doktorske studije.

To je Danijela Pavlović iz Leskovca, devojka koju poslednjih godina viđamo kako na akcijama NURDOR-a, nasmjeno i hrabro poziva na humanost i pomoć deci oboleloj od raka, istovremeno tražeći da se setimo onih malih heroja koji nisu više sa nama.

„Bila sam atletičarka i spremala se da igram za reprezentaciju. Zdrava kao dren, nikada me ništa nije bolelo. Na rutinski sportski pregled se nisam ni obazirala. Ali odmah posle pregleda mi je rečno da imam akutnu leukemiju – rak. Bio je to za mene šok, kao grom iz vedrog neba, posebno za moje roditelje, što mi je bilo veoma teško“, počinje svoju ispovest ova ljupka Leskovčanaka za Jugmediu.

Krenula je bitka za život, najpre u Tiršovoj u Beogradu i nastavak terapije na Hemato-onkološkom odeljenju u Nišu.

„Bilo je i velikih kriza, jednog momenta sam bila nepokretna,  pa sam ostala bez kose. Možda mi je, ipak, najteže palo to nerazumevanje od strane okoline, drugova... Svi su se bukvalno plašili i pomerali od mene kao da sam zarazna. Teško su mi padala i zabrinuta lica roditelja i to što su ponekada nesvesno pokazivali strah od moje smrti. Samo sam ja znala da ću preživeti i negde taj pozitivni odnos, čini mi se, pomogao je“.

Iako je posle povratka u školske klupe uložila veliki napor da savlada propušteno, redovno se borila za dobre ocene u indeksu na ekonomskom fakultetu i master studijama, ova mlada Leskovčanka život gleda drugačijim očima za razliku od mnogih njenih vršnjaka.

„Lepo je biti uspešan, dobar u onome što radiš, ali to je nešto što mi nije prioritet. Najvažnija je sreća koju osetite što su svi oko vas živi i zdravi, a srećnom me čini i sam osmeh ljudi, ponajviše taj osmeh koji mnogima nedostaje“.

Tokom dvogodišnjeg lečenja stekla je prijatelje u nesreći. Drugove i drugarice sa kojima se i danas druži ili čuje.

„To su neraskidiva, večna prijateljstva. Stekla sam prijatelje za ceo život. Neraskidiva veza, jer znamo šta smo preživljavali u najtežim trenucima i bili smo velika podrška jedni drugima. Nažalost ono što je za mene bolno to je što sam ostala bez puno prijatelja. Neki nisu dobili tu borbu i to je jedna bolna tačka kada se  vraćam unazad“.

Danijela je već 10 godina volonter NURDOR-a, čiji su joj članovi preko socioloških i psiholoških radionica pomogli da ne padne u duhovnu krizu i da se kasnije što brže vrati normalnom životu.

„Ta podrška je, osim terapije, nešto najvrednije što se dobije. A ja sam prošla kroz jednu veliku životnu lekciju koju želim da podelim i sa bolesnima i sa zdravima, da probudim humanost i razumevanje, da deci pokažemo da rak nije zarazan, da se bolesna deca ne diskriminušu, da cela zajednica otvori svoje srce za njih“, priča Danijela Pavlović iz Leskovca, koja je sa 13 godina pobedila zlokobnu bolest.

Vest Pobedila je rak, sada pomaže drugima da prebrode zlokobnu bolset se pojavila prvo na juGmedia.

Vranjanac Đorđe Merdžijević (22) je pre godinu dana i osam meseci otišao put daleke Kine gde i danas živi i radi kao profesionalni teniski trener u svojoj akademiji „DSM Tennis Academy“ koja je počela sa radom avgusta 2017. godine.

Njegova akademija, priča za Jugmediu, ima sada tri različite lokacije, dve su u samom centru Šenžena, gradu u kome živi i koji važi za jedan od lepših i većih gradova u Kini, a treća lokacija je malo udaljena od centra, na lokaciji gde se nalazi jedan od najvećih sportskih centara u Šenženu.

Za Kinu kaže da je teniska zemlja i da su ljudi tim sportom zaraženi.

“Akademija radi punom parom i sada broji više od 90 studenata. Ovo je teniska akademija za sve vrste igrača, za početnike, profesionalce i rekreativce svih uzrasta. Sada smo upravo otvorili sportski centar koji je počeo sa radom 20. februara i u martu očekujem dolazak više od četiri novih trenera”, priča Đorđe i dodaje da je naziv akademije DSM skraćenica od Djorđe Saša Merdžijević, a Saša je ime njegovog oca koji mu je pružio najveću podršku za borbu u divljem svetu jer sam došao potpuno sam, a početak kao i svaki, bio je isuviše težak.

ENERGIJA NA TERENU

Sada sa njim u timu, objašnjava, radi Stefan Milenković, bivši profesionalni teniser i Tamara Mihajlović, jedan od najboljih trenera za decu koja je vodila veliki broj programa za mališane ispod 10 godina kada počinju da se bave tenisom. Njihova zajednička, velika energija na terenu, dovodi do uspeha kojim se Đorđe ponosi.

“Radeći svaki dan na terenima u Kini u prošloj akademiji u gradu Dongguanu, naučio sam kako ovaj narod funkcioniše, šta deca vole, a šta ne vole. Uz to sam i mlad ušao u svet biznisa sa svojom devojkom Miss ZhongQiu koja mi je najveća motivacija i snaga. Ona je stručnjak za prodaju i marketing i uz njenu veliku pomoć, pošto je Kineskinja i dobro poznaje svoj narod, uspeli smo da nas ljudi prihvate”, ističe naš sagovornik.

Zadovoljan je, kaže, svojim znanjem kineskog jezika što se tiče teniske terminologije, ali za ozbiljnije diskusije van terena, još nije spreman.

“Sa decom radim treninge na kineskom, ali u našoj akademiji posle svakog treninga učimo studente engleski jezik zbog lakše komunikacije, a oni sve prihvataju i uče jer su deca radna i vredna. Sada već imamo dva ITF (profesionalna) igrača - igračicu koja je sa svojih 14 godina postala popularna u Kini kada je osvojila dva profesionalna turnira u kategoriji do 18 godina, kao i dvanaestogodišnjeg dečaka koji je u top 10 u južnom delu Kine”, ponosan je Đorđe.

KINEZI I VRUĆA VODA

Priznaje da nije obožavalac kineske hrane i nije probao ništa egzotično jer je veoma izbrljiv kada je hrana u pitanju.

“Oni zaista jedu i kučiće i mačiće, što naravno ne planiram da probam, ali znam restorane gde ih jedu. Pored hrane, začudio sam se kada su me u restoranu uslužili vrućom vodom. Onda sam saznao da Kinezi piju vruću vodu, nikad hladnu. Čak i kada imamo treninge na 35 stepeni, oni i tada piju vruću vodu”, otkriva Đorđe i dodaje da voli da jede pirinač, nešto što nije neobično.

Pronašao je sebe u ovoj zemlji u kojoj mu se, prema njegovim rečima, svakog dana stvaraju nove mogućnosti za dalji napredak, pa je tako kineska vlada Šenžena dala akademiji teniski centar sa šest zatvorenih terena koji kreće sa radom 6. juna.

Planovi za budućnost su mu, kaže, da akademija postane poznata po pozitivnoj energijj, profesionalizmu i ljudima koji nikada ne odustaju, akademija koja će da pošalje važnu poruku da ljudi koji rade na svojim snovima uvek pronađu način da ih ostvare.

“Sve je ovo počelo sa željom za uspeh. U srećnoj sam vezi sa devojkom sa kojom ću ove godine u maju da se oženim u Vranju, mom rodnom gradu, a ona će da prihvati hrišćanstvo i time promeniti svoju veru. Ja verujem u snove, jer sam se uverio da je sve moguće”, zaključuje Đorđe.

PROFIL

Đorđe Merdžijević je rođen 06. septembra 1995. godine u Vranju. Završio je OŠ “Vuk Karadžić” i Srednju "Hemijsko-tehnološku školu" u Vranju. Počeo je da studira Visoku sportsku i zdravstvenu školu za teniskog trenera u Beogradu pod mentorstvom Bogdana Obradovića. Posle ukazane životne prilike da ode u Kinu i gradi karijeru u sportu koji voli i koji trenira već 13 godina, ostavio je fakultet i otišao u Kinu.

Vest Otvorio tenisku akademiju u Kini i pronašao ljubav svog života se pojavila prvo na juGmedia.

Selo Dobrotin karj Južne Morave jedino je u leskovačkom kraju koje na dan prve subote uskršnjeg posta slavi Todorvu subotu, posvećenu svecu Teodoru Tironu, zaštitniku stoke, posebno konja.

Na taj dan, tradiconalno iz Dobrotina kraj Leskovca iz ovog i okolnih sela vlasnici dovede svoje konje, koji su se nekada masovno uzgajili za vuču i prevoz, a sada iz ljubavi.

I ovoga puta prikazani su najlepši primerci plementih životinja na revijalni nači, kasom kroz selo, ali bilo je tu i pazarenja.

Posebnu pažnju izazvali su domaćini sa okićenim konjima i čezama, kao kada se nekada sa svatovima polazilo za mladu.

Selo Dobrotin, skuktano oko bare, kako zovu veliku Moravu, je jedno od retkih odakle se stanovništvo ne iseljava.

Godine 1948. ovde je registrovano 445, a na poslednjen popisu 2011. 320 žitelja, od kojih četvrtinu čine deca i mladi, sa novoobnovljenom školom u centru.

Upravo deca su spletom igara uveličala ovu svetkovinu, koju mnogi nazivaju i – Konjska subota.

FOTO: Marko Trivunić

Vest Todorova subota u Dobrotinu, priča o ljubavi prema konjima (FOTO) se pojavila prvo na juGmedia.

Braća Jenisej (27) i Nikita (24) Ramić iz Vranja, 18 godina žive u prestonici Francuske gde su završili najprestižnije muzičke škole, ostvarili svoje snove iz detinjstva i postali poznati, uspešni pijanisti.

Stariji brat Jenisej, završio je najprestižniju školu u Francuskoj koja godišnje školuje samo 15 studenata iz cele države i kao neko ko nije Francuz, kaže da je ponosan jer je uspeo da završi master na svetski poznatom konzervatorijumu "Conservatoire National Supérieur de musique de Paris".

„Učio sam i učim od najboljih pijanista. U početku je svima bilo teško kada nismo poznavali jezik. Jedino što sam na francuskom znao da kažem bilo je „ja ne pričam francuski“, priča Jenisej za Jugmediu.

Ali, kako kaže, roditeljima je bilo teže da savladaju jezik jer su stariji, dok danas u kući, sa ocem pričaju na romskom, a sa majkom na ruskom.

PROFESIONALNA DŽUNGLA

Braća Ramić potiču iz muzičke porodice, njihov otac Jaško Ramić virtuoz na harmonici, doktorirao je klavir na moskovskom Konzervatorijumu, a majka Svetlana Makridina Ramić, pijanistkinja iz Rusije, grada Rostov na Donu.

„Majka je izučila pravu rusku školu sviranja na Konzervatorijumu u Moskvi, kao učenica čuvenog pijaniste Evgenija Libermana. Sa njom smo vežbali do šesnaeste godine. Roditeljima smo zahvalni što su nas usmeravali i pokazali nam kojim putem da idemo sami“, kaže Nikita, mlađi brat Jeniseja.

Nikita je završio privatnu školu „Ecole normale de musique Alfred Korto“ u kojoj su predavači poznati pijanisti i muzičari, a škola jedna od najskupljih u Parizu.

„Svesni smo da roditeljske nesebične pomoći ne bismo uspeli. S druge strane, i sami smo pokazali volju i želju da postanemo dobri muzičari. Kada smo počeli da sviramo kao deca, nismo mogli da biramo. Sada, kada smo ozbiljno kročili u svet muzike, ne želimo da izađemo iz njega. Što više sviramo, sa više ljubavi to radimo“, dodaje Nikita.

Posle usavršavanja, kaže Jenisej, treba još više da se radi jer se ulazi u „profesionalnu džunglu“, pa se sviranje vežba svakodnevno.

„Sviranje je kao sport. Ispadaš iz forme ako ne vežbaš. Mi uživamo u svakom žanru muzike. Kad ne sviramo, slušamo džez, rep, hiphop, cigansku muziku. Moja inspiracija dok sviram je sam život. Nekad sam tužan, nekad srećan i zaljubljen“, opisuje Jenisej.

Sve te emocije, on proživljava za klavirom, a za muziku kaže da je ozbiljna stvar, i da je jednim zvukom moguće rasplakati, hipnotisati ili omađijati čoveka.

Inspiraciju nalazi u lepoj devojci, u muzeju, na ulici, u dobroj knjizi, a muzika je za njega teatar zvuka.

„Sve što sam prošao, ono što sam doživeo, ispoljavam preko muzike na publiku. A uspeo sam onda kada ljudi to osete“, ističe Nikita koji je kao i njegov stariji brat prvi put nastupio kao četvorogodišnjak u vranjskoj Muzičkoj školi.

LJUDSKOST I HUMANOST

Braća Ramić učestvovala su zajedno na brojnim koncertima humanitarnog karaktera, a i danas ukazuju na lošu situaciju koja može da zadesi ljude bilo gde u svetu, i na to da čovek u skladu sa svojim mogućnostima, treba pružiti neophodnu pomoć ugroženima.

„Važno je pokazati ljudskost i humanost, a moj način za to je muzika i organizovanje koncerata. Humanitarne koncerte danas podržavamo i učesnici smo istih da bismo koliko je moguće, učinili ovaj svet boljim”, ističe mlađi Ramić.

Kao deca, sećaju se, svirali su za čokoladu, a danas imaju nastupe u Rusiji, Holandiji, Nemačkoj, Španiji, Francuskoj, Italiji, Srbiji.

Obojica su mišljenja da je trebalo otići iz Vranja jer se karijere, kako kažu, najbolje „lansiraju” na zapadu.

„Vratili bismo se u Srbiju, ali znamo da ovakve rezultate ne možemo da postignemo tamo i ne bismo ih ostvarili da smo ostali. Srbi imaju poseban duh koji nas izdvaja od drugih i to nam se najviše sviđa. Ljudi su otvoreniji, prirodniji, gostoprimljivi, a kontakt sa takvim ljudima i te kako prija”, priznaje Nikita koji sa porodicom dolazi jednom godišnje u svoj rodni grad.

Kada su Francuzi u pitanju, prema njihovim rečima, prednjače u svemu. U modi, glumi, umetnosti.

„U Parizu se sve dešava. Izabrali smo Francusku jer je mamina želja oduvek bio život tamo. Radi kao profesor klavira u muzičkoj školi, a otac svira po celoj Francuskoj“, sa ponosom kaže Jenisej.

Talentovana braća imaju još jednog najmlađeg brata Maksim koji ima 15 godina i koji je takođe pronašao svoj put ka muzici kao violinista.

Vest Kao deca svirali za čokoladu, sada pale muzičku scenu Parizu se pojavila prvo na juGmedia.

Na ulazu uređene kuće četiri pokretna dečja automobilska sedišta, po hodnicima i sobama ukusno nameštenog sprata igračke uredno složene, a tu negde uklapa se i gomila spremljenog veša za peglanje. Između trčkaraju deca, četvoro.

To je dom i to su deca bračnog para Angeline i Jovana Prokopovića iz Leskovca, jednog od retkih parova koji su odlučili da imaju četvoro dece, veliku planiranu porodicu.

Najstariji Aleksandar ima 6,5 godina, Aleksija 5, Jovana 3 a Anuška je rođena 1. marta ove godine.

„Kada si mlad ništa nije nemoguće, da rodiš četvoro dece, da ih odgajaš, da kuća bude uredna i obroci spremljeni na vreme“, odgovora na naše čuđenje, zapravo, neizgovoreno pitanje.

Angelina je diplomirani ekonomista. Fakultet na državnom univerzitetu završila je za 4 godine, upoznala Jovana i posle kraćeg zabavljanja oboje su, kaže, znali da su jedno za drugo. Jovan ima svoj privatni posao van Leskovca, pa je kod kuće samo vikendom.

„Nekako mi je bilo logično da najpre rodim makar jedno dete pa posle toga da mislim na posao. Kada smo osetili toplinu roditeljstva, brzo smo se odlučili na drugo, pa na treće, a četvrto nam je bog poslao. Doduše, mislili smo da će Anuška biti dečak, da pravi društvo najstarijem Alekseju, ali nije, pa je sada brat kao jedini muškarac blažen među svojim sestrama“.

„Tvrdim da finansije nisu presudne za više dece jer se garderoba prenosi, kao i knjige, već spremnost da svoje ambicije staviš u drugi plan“

Iako su deca mala, na Angelini (31) se ne vidi umor, a trčkaranje po kući održava joj kondiciju i vitku liniju.

„To je zato što troje starije dece ide u vrtić. Ja sam veliki pobornik boravka u vrtićima, posebno što su leskovački vrtići odlični. Dete se tamo druži, ima redovne obroke, nauči se redu i brže progovori. Osim toga, u čuvanju dece, pomaže mi majka koja je preko dana kod nas, a tu je i svekrva“.

Kako otac nije svakoga dana sa decom, Angelina je morala da gradi autoritet tako što je uvela disciplinu.

„Svako od njih ima obavezu da sredi sopstvene igračke i da samo sebi pere ruke, lice i zube. Dvoje starije ide do prodavnice za hleb i mleko, ili do apoteke, a Jovana je zadužena da mi pomaže oko bebe, da prinese pampers, kremu i slično. To ne znači da je ne mazim svoju decu. Naprotiv, ali red se mora znati jer na taj način ne olakšavam posao sebi već njih pripremam od malih nogu za život“, objašnjava.

Ova porodica neretko izaziva čuđenje u društvu, na ulici, u trgovinama...

„Kod nas je nekako običaj da se jedno rodi, za drugo se aplaudira, za treće se podižu obrve, a za četvrto već nema uzdržavanja nego se odmah pita: Šta će ti tolika deca?. Kako da ljudima objasnim lepotu velike porodice, radost i toplinu koju ti pružaju ta deca, a svako od njih je ličnost za sebe“, pita se i ujedno objašnajva.

Svesna je, kaže, da deca brzo rastu i da već za tri godine može aktivno da se uključi u posao svog supruga, kome sada pomaže svekar.

„Za karijeru nikada nije kasno, za decu jeste“, zaključuje Angelina Prokopović koja je rasla sa bratom i uvek želela da ima sestru, zapravo, veliku porodicu.

Jugmedia i po okončanju projekta „Kolevka“ nastavlja da afirmiše roditeljstvo i višečlane porodice pridružujući se akciji povećanja nataliteta u Srbiji

Vest Majka četvoro dece: Kad si mlad ništa nije nemoguće se pojavila prvo na juGmedia.

Rođena Nišlijka, a već nekoliko decenija žiteljka Sokobanje, Slađana Antanasković (64)  i dan danas se dobro seća vremena kada je u frizerskom salonu u "Moravici" radila kao frizerka i imala priliku da šiša našeg jedinog nobelovca Ivu Andrića, ali bude i u društvu sa njim i bude gost na ručku koji je priredio za svoje prijatelje.

Andrić je umro na današnji dan 1975. godine, a u Sokobanji, čiji je verni posetilac bio godinama, još se sa ushićenjem prepričavaju njegovi dolasci, šetnje i druženja sa meštanima.

"Kada je prvi put došao da se šiša, čika Ivo, kako sam ga zvala, rekao mi je da ne brinem. Rekao je da on zna da ja nisam muški već ženski frizer, ali da idem samo po 'fazonu' i da neću da pogrešim. Kada sam ga ošišala i osušila kosu ispod haube jer tada nije bilo fenova obratio mi se sa 'drago moje dete' i kazao mi da ću biti dobar frizer", priseća se ona i dodaje da je u to vreme imala tek nešto više od dvadeset godina.

Andrić je, kaže, bio izuzetno dobar, plemenit i "narodski" čovek.

"Sa svima je stao da popriča i sa seljakom i sa prodavcem na pijaci i sa doktorima i sa radnicima. Nikada nije prošao pored nas zaposlenih u hotelu da nas ne zapita kako smo i šta radimo", ističeje Antanasković.

Andrić je, napominje, prilikom jednog od boravaka u "Moravici" organizovao ručak za svoje prijatelje novinare, slikare, lekare, i na taj ručak je i nju pozvao. On je sedeo u čelo stola, a ona odmah pored njega.

"Pre nego što sam otišla na ručak tetka mi je pokazala kako se koristi pribor za jelo i kako se ponaša za stolom, ali sam i pored toga imala veliku tremu i nisam se usudjivala da se bilo čime poslužim. Čika Ivo je to primetio i sam mi je sipao hranu u tanjir, a uz to je dodao da nema čega da se stidim", priseća se Antanasković.

Andrić je izuzetno voleo kulinarske specijalitete iz sokobanjskog kraja koje je za njega pripremala isključivo kuvarica Lenka. Voleo je prvenstveno ovčije kiselo mleko, pitu od sukanih kora sa ovčijim sirom, jagnjeću sarmicu is ok od marela.

"Svakoga jutra je Slobodan Krstić, koji je u to vreme radio kao konobar, motorom odlazio u selo Jezero po ovčije kiselo mleko. Žena iz tog sela pripremala ga je samo za Andrića u zemljanim posudama. Pisac nije mogao da zamisli ni jedan obrok bez kiselog mleka", tvrdi Antanasković.

Napominje da je Andrić obožavao da šeta ispred hotela, centrom banje, Ozrenom i drugim okolnim planinama. Na terasi hotela imao je svoj sto na kome je u vazi uvek bilo poljsko cveće i nikada nije dozvolio da to budu ruže iz hotelskog ružičnjaka.

"Umeo je da nam kaže da ne zna šta je to čudesno u Sokobanji, ali kada izadje na terasu sa tim fantastičnim pogledom ima osećaj kao da ga miluju vetrovi i može da diše punim plućima", ističe Antanasković.

Znameniti pisac odsedao je uvek u apartmanu 144 na drugom spratu hotela "Moravica", koji su Sokobanjci 2011. godine pretvorili u spomen sobu sa policama, sofama, foteljama, knjigama, priborom za jelo i drugim stvarima koje je koristio.

Od kako je 2011. godine otvoren za posetioce, apartman 144 godišnje poseti oko 50.000 turista, a vrlo rado ovde svrate i oni malobrojni radnici hotela koji su imali priliku da provedu neko vreme sa Andrićem.

The post Nišlijka svojevremeno šišala Ivu Andrića u Sokobanji appeared first on juGmedia.

Stakla na prozorima za četiri godišnja doba, koja imaju toplotnu i zvučnu izolaciju postala su za kratko vreme hit, ali u Leskovcu se ona jedino prodaju po ceni običnih stakala, na akciji Vip Stolarije u Bulevaru Nikole Pašića 64.

Prozori su najveća slaba tačka na fasadama kuća. Iako čine samo osam posto površine objekta, loši prozori prouzrokuju skoro 40 posto gubitka toplotne energije, a taj procenat se dodatno uvećava ako su u njih ugrađena obična float stakla.

“Veoma je važno da i stakla u PVC prozoru budu energetski efikasna, odnosno, i da budu punjena argonom. Takva stakla, koja nudimo na akciji po ceni običnih stakala, zimi vraćaju toplotnu energiju u untrašnjost prostorije, a tokom leta odbijaju toplotu od prozora, ne dozovoljavajući joj da prodre unutra, proizvodeći tako energetski pozitivan efekat”, objašnjava Marjan Dimitrov, vlasnik Vip Stolarije, koja izrađuje i prodaje energetski efikasnu stolariju, računajući i moderne roletne I komarnike, od aluminijumskih materijala.

Prolećna akicija traje od 5. marta i završava se 21. juna

Obična stakla će vrlo brzo otići u istoriju jer se Srbija bliži otvaranju Poglavlja 27 koje bi trebalo da je približi ekološkim standardima Evropske unije, a energetska efikasnost objekata u kojima boravimo je deo tog poglavlja.

“Posebno preporučujemo Aluplast IDEAL – 4000, nemački profil sa 6 komora i sa nemačkim Maco okovima”, dodaje Dimitrov.

Ugradnja stakla četiri godišnja doba moguća je i na prozorima od drveta pod uslovom da imaju dvostruki staklo-paket, kroz kojih, ipak, prolazi toplota i hladnoća jer se drvo tokom godina krivi, pa zato u ovom preduzeću preporučuju ugradnju PVC stolarije sa energetski efikasnim staklima koja su trenutno na akciji.

“Na taj način se dobija kompletna energetska efikasnost. PVC i ALU prozori sa staklima za 4 godišnja doba pružaju potpunu energetsku efikasnost, odnosno, više topline tokom grejne sezone, veliku zvučnu izolaciju, bukvalno, opuštanje u miru i tišini uz Vip prozore”, dodaje vlasnik Vip Stolarije u Leskovcu, uz ocenu da se na taj način obezbeđuje 30 godina dugog bezbrižnog stanovanja, bez bilo kakvih dodatnih ulaganja.

Vip Stolarija daje 15 godina garancije na svoje proizvode

Ova vrsta stolarije sa termo staklima, sem što samnjuje troškove grejanja i do 50 posto, po računicama stručnjaka, štedi i naše džepove, ali i smanjuje rizik od nestanka prirodnih energenata, pre svega ogrevnog drva i uglja. Samim tim dolazi I do smanjenja emitovanja štetnih gasova i poboljašnja ionako zagađene životne sredine.

Inače Vip Stolarija Leskovac već 8 godina radi isključivo na kvalitetu, brinući o svakom detalju. Poseduje sertifikate i ateste za izradu i ugradnju stolarije, sa veoma pristupačnim cenama i svojim ugledom stoji iza svakog proizvoda.

Ovde podsećaju da bi trebalo zameniti stare prozore jednostruko i dvostruko zastakljene, ugradjene pre 1995. godine, koji dovode do gubitka toplotne energije, jer će svakom objektu, svakoj kući, biti potreban energetski pasoš pre nego Poglavlje 27 bude zatvoreno.

The post AKCIJA Vip Stolarija: Stakla za 4 godišnja doba koja štede energiju i novac! appeared first on juGmedia.