Posle dva i po sata leta, u Švedskoj me je dočekao temperaturni šok, jer sam iz Niša krenuo sa naših zimskih 20 stepeni, a u Štokholmu me je dočekao minus i moj domaćin u jakni s majicom i patikama koji se čudio mojoj zimogrožljivosti. Sutradan, i narednih dana, po dnevnoj svetlosti, još što-šta me je šokiralo, mene iz “Leskovac”, iz srpske provincije.

[caption id="attachment_142755" align="aligncenter" width="800"] Novinar Jugmedie ispred švedskog parlamenta[/caption]

Prvo što se ovde uoči to je tmurno vreme, velelepne zgrade prestonice stare kraljevine na Baltičkom moru, ali i grad ispresecan kanalima sa morskom vodom, mostovima i šumama, čak i u samom centru, što je za srpske gradov i srpski mentalitet, za Srbe čije poreklo vodi tamo iza šume - prosto nezamislivo.

Zime su ovde duge, sa prosečnim temperaturama od minus 1 do 10 stepeni, ali osećaj je da je daleko hladnije zbog vetrova s mora. Sneg, kažu, kao i kod nas pada retko, ali ja sam grad zatekao pod belinom, bez snega na kolovozima, trotoarima, pešačkim i bicklističkim stazama.

“Šveđani posle radnog vremena i tokom vikenda, ako ne otuputuju, život provode upravo na tim stazama”, objašnjava moj domaćin i vodič.

[caption id="attachment_142760" align="aligncenter" width="800"] Teatar[/caption]

Stari deo Štokholma liči na skoro sve evropske prestonice, sa dvorcima, velikim parkovima, crkvama raznih veroispovesti, jer Šveđani imaju visoko izraženu versku tolerantnost, među kojima je i pravoslavna srpska crkva “Sveti Sava” u delu grada Enskede Gord, mesto okupljanja Srba, koji su prihvatili disciplinovani način života u svojoj, kako je mnogi doživljavaju, drugoj domovini.

Povratna avionaska karta od Niša do Skavsta, predgrađa Štokholma, košta svega 20 evra

Dalje od centra živi se u kvartovima sa velikim tržnim centrima, gde se svrati na laganu večeru ili na doručak tokom vikenda, uz obavezno piće.

Cene hrane i pića jednake su, takođe, cenama svih evropskih prestonica. Pivo je, kao i kod nas, najpopularnije, a pola litre u centru Štokholma košta 5 do 8 evra, dok i za ovde popularni kapućino treba izdvojiti 4,5 do 5 evra, a za ukusan sendvič do 10 evra.

[caption id="attachment_142762" align="aligncenter" width="800"] Užina: Sir na keksu uz belo vino i belo grožđe[/caption]

[caption id="attachment_142742" align="aligncenter" width="800"] Sendvič s rakovima[/caption]

[caption id="attachment_142753" align="aligncenter" width="800"] Kvart Tumba[/caption]

Kuće u predgrađima su uglavnom drvene, unutra udobne i tople, spolja bez ograda, a svaki vlasnik je u obavezi da 60 posto svog placa ozeleni.

[caption id="attachment_142756" align="aligncenter" width="800"] Turisti sa svih strana[/caption]

Upoznajem mnoge mlade Srbe, među njima i Mariju (23). Došla je ovde sa 18 i uklopila se. Priča da lepo živi, ali me šokira činjenica da se u Švedskoj, jednoj od 5 najbogatijih zemalja Evrope, prosečna zarada kreće svega od 1800 do 2000 evra, budući da je moja predstava bila sasvim drugačija.

[caption id="attachment_142758" align="aligncenter" width="800"] Centar[/caption]

[caption id="attachment_142754" align="aligncenter" width="800"] Švedski parlament[/caption]

“Ekonomski život porodice ovde je koncipiran tako da se jednom platom od, na primer 1600 evra (koliko prima moja sagovornica radeću dva posla p.n.), plaća dvosobni stan i računi, a od druge se živi, kupuje se hrana, garderoba i putuje”, objašnjava ova devojka.

[caption id="attachment_142757" align="aligncenter" width="800"] Hagel byparken-dvorac vlasnika Erikosona, mesto izleta Šveđana[/caption]

[caption id="attachment_142745" align="aligncenter" width="800"] Crkva "Sveti Sava"[/caption]

Šveđani imaju devetočasovno radno vreme sa jednočasovnom pauzom, a najveće gužve na drumovima su od 7 do 9 i od 15 do 17 časova. Ipak, s jednog na drugi kraj megapolisa sa oko dva miliona stanovnika stiže se brzo zbog “pametnih” semafora, koji sa crvenog prelaze automatski na zeleno ako ste sami ispred. Međutim, želnizica u metrou, sa mesečnom kartom od 90 do 100 evra, je glavno prevozno sredstvo, pa me je pomalo zbunilo i to što na ulicama gotovo da nema tramvaja i trolejbusa.

Uprkos blagostanju, nisam primetio smeh na licima Šveđana

“Tako se živi preko nedelje, do petka posle podne. Šveđani izuzetno poštuju neradnu subotu i nedelju. Ili se odmaraju u svojim stanovima, ili trče na stazama i vežbaju po teretanama ili putuju, a omiljene destinacije su im Talina u Estoniji, Riga u Letoniji i Helsinki, glavni gard Finske. Putuje se uglavnom kruzerima, a pored turističkog dela za njih je bitan i šoping u tim zemljama, najviše zbog cigareta i pića”, priča naš domaćin koji se sa svojom porodicim odlično snašao u švedskom glavnom gradu.

I da ne zaboravim na Šveđanke, ono što su me prvo pitali moji drugari.

[caption id="attachment_142751" align="aligncenter" width="800"] Zgrada u kojoj se dodeljuju Nobelove nagrade[/caption]

Da, Šveđanke jesu lepe žene, ali njihova lepota nije čak ni za upoređivanje sa raskošnom lepotom devojaka u Srbiji. Razlika je i u oblačenju, bar što se tiče onog dnevnog. Nema, kao kod nas, visokih štikli, jake šminke i utegnutih haljina, nego pantalone, patike, odnosno, ležerno oblačenje sa negovanim licem.

Odoh, videh i vratih se srećan. Iako sam ovde u Leskovcu bez stalnog zaposlenja, a nada poslednja umire, ne bih mogao da živim u toj dalekoj zemlji gde su ljudi hladni isto kao i temperature vazduha i mora, tamo gde se društveni život svodi na ispijanje pića, tamo gde nema komšije i prijatelja, tamo gde nema s kim da pričaš do besvesti, da se posvađaš i pomiriš.

[caption id="attachment_142749" align="aligncenter" width="800"] Metro[/caption]

The post JuGmedia u Štokholmu, gradu mostova, kanala i šuma appeared first on juGmedia.

Nemanja i Frančeska Mitrović su u švajcarskom gradu Lugano imali posao, dobra primanja i stan, pa su sa svoje dvoje dece živeli komotno, ali Nemanji je nedostajala domovina, pa je spakovao kofere i sa porodicom se vratio u Kovačevu Baru kraj Grdelice, gde je obnovio staru kuću svog dede po ocu i formirao prijatan kutak.

„Dosadio nam je život po principu posao-kuća, kuća-posao. Sve se tamo svodi na rad od jutra do mraka i malo vremena ostaje za porodicu i decu“, priča Nemanja za Jugmediu.

To nije bio jedini razlog povratka u domovinu.

„Vukla me je nostalgija, volim svoju zemlju Srbiju, pa, ma koliko to nekome zvučalo neverovatno, vukao me je i patriotizam“, dodaje Nemanja.

Brdovita Dedina Bara, okružena prelepom prirodom ispod obronaka plananina, je par kilometara udaljena od Grdelice i Leskovca. Starije dete, sin Nil je učenik treće godine u Tehničkoj školi u Grdelici, a mala Mirjana je prvi razred u osnovnoj školi u Velikoj Sejanici, sela pored Kovačeve Bare.

„Kada smo pre 4 godine došli ovde, vrlo malo sam znao srpski jezik, ali sam ga vrlo brzo naučio družeći se sa drugovima iz razreda“, priča Nil.

Zamoljen da uporedi život u Švajcarskoj i u siromašnoj Grdelici, Nil kaže da se to ne može upoređivati.

„Zato što je ovde priroda prelepa, zato što su ljudi srdačni, zato što ovde imam veće društvo“, odgovara.

[caption id="attachment_142920" align="aligncenter" width="677"] Srbija je sada njena druga domovina[/caption]

Frančeski je, čiji je maternji jezik italijanski, reklo bi se, bilo je najteže jer je u Švajcarskoj i Italiji ostavila majku, sestre i celu rodbinu, a ni ona nije dobro govorila srpski jezik. Ipak, tvrdi da nije patila.

„Tamo gde su ti deca i bračni partner, tamo je tvoja kuća. Ovde nam je prelepo, a svet je tako mali, pa se sa svojom porodicom u Švjacarskoj često viđam. Ili mi odemo kod njih ili oni dođu kod nas. Više oni kod nas jer ih ovde oduševljava priroda, ljudi i način života“, priča Frančeska na srpskom sa akcentom, naravno.

Bračni par Mitrović se i u Srbiji snašao za posao, koji vodi preko interneta. Frančeska je diplomirani arhitekta, a Nemanja veterinarski tehničar.

The post NISU ZABORAVILI KORENE Vratili se iz Švajcarske i obnovili kuću predaka appeared first on juGmedia.

Mileva Dimitrijević iz Jelašnice sa punih 106 godina najstarija je Leskovčanka a duboku starost, kako smatraju njene ćerke, dočekala je zahvaljujući surutki, nusproizvod koji nastaje kod pravljenja sira, bez koje ni danas ne može, ali i životu bez stresa.

Rodila se 2. februara 1913. godine u susednoj  Gornjoj Slatini kod Leskovca, mada su potomci više nego uvereni da je u zvanične knjige rođenih upisana sa godinom zakašnjenja. Njen suprug Bora umro je sa 80 godina još 1996. godine.

Drugi po redu najstariji stanovnik Leskovca je Dobrunka Mladenović (101) iz Grabovnice, a treći takođe žena – Danica Bulatović (100) iz samog grada

„Naša majka je blage naravi. Ceo život, sve do pre jedne decenije, provodila je na njivi i tako radeći pila samo surutku. Retko bi se dešavalo da uz to pojede nešto do večeri. Za nju je glavni obrok bila upravo večera. I sve je jela, nije birala, ali nije pila ni pušila, za razliku od oca“, pričaju njene ćerke Biserka Đokić (80) i Vida Zlatković (75), iz Ančiki, prigradskog naselja, gde odnedavno živi baka Mileva.

Nije se ni nervirala, dodaju.

„Sve što je radila, radila je sporo, bez žurbe, bez nerviranja, bez stresova. Čak i kada smo mi, njene ćerke, bile u teškim životnim situacijama, nismo primetile da se posebeno stresira. Doduše, možda i jeste, ali to nije javno manifestovala. Inače je veoma ćutljiva, vrlo malo je pričala i dok je mogla“, objašnjavaju Milevine ćerke.

Ova stošesdesetogodišnjakinja ima još jednu ćerku, Slobodanku Hals (78), koja sa porodicom živi u Danskoj.

Pored tri ćerke, koje su i same u poznim godinama, Mileva ima  šestoro unuka, šestoro praunuka i petoro čukun unuka

Od nekadašnje vitalne žene koja je bila stub kuće, ostala je samo senka. Baka Mileva po ceo dan dremucka u fotelji i u polusnu doziva „Cale“, ćerku u Danskoj. Teško komunicira i ne vidi dobro.

„Samo je na trenutke lucidna i tada popriča sa nama ili unicima, uglavnom nas ne prepoznaje, ali hranu ne odbija, posebno kafu, a za surutku se pritrese, toliko je voli. Inače, ovo i nije baš neki život jer se mnogo mučim oko nje a i sama poboljevam“, priča  Vida, najmlađa među Milevinim ćerkama, mada majku nekoliko puta u toku dana obilazi i Biserka, jer dve sestre deli samo ograda.

[caption id="attachment_143462" align="aligncenter" width="800"] Baka Mileva sa potomcima kada je imala oko 80 godina[/caption]

Dok je bila svesna, baka Mileva je svojim ćerkama u unucima najviše pričala o Drugom svetskom ratu, o tome kako je morala u zbeg pred Bugarima sa mladim ženama i devojčicama. „Tako je mene, pričala mi je, zaboravila u kolevci kao bebu a odvela dve starije moje sestre. Uvek se zbog toga nekako kajala, a kada je Srbija 1999. godine bombardovana veoma se bojala“, priseća se Vida.

Baka Vida prima penziju od 6.000 dinara i pomoć za tuđu negu

Vršnjakinje Mileve Dimitrijević davno su pomrle pa zadnje tri do četiri decenije nije imala s kim da se druži u selu.

„Mnogo mladih ljudi je pomrlo u našoj Jelašnici, a naša majka je svakog otpratila do večne kuće. Ima tu nešto čudno. Kada su joj donosili ljudi na poklon neki slatkiš– ratluk ili bombone, nikada nije jela već je sklanjala u stranu. Uvek sam je pitala zašto to radi a ona je odgovarala: Neka se nađe, možda će neko da umre. I zaista bi posle toga neko umro u selu“, prepričava najmlađa ćerka ove neobične situacije.

Prvi put u svom životu baka Mileva je dobila rođendansku tortu kada je napunila 100 godina. Tada već nije mogla potpuno sama da se stara o sebi, ali je bila sasvim komunikativna. Od tada joj ćerke i unuci slave svake godine rođendan. Kada su 2. februara ove godine slavili 106., Mileva Dimitrijević nije mogla da shvati šta se zapravo slavi, ali je pojela parče torte.

Inače, baka Mileva je sasvim zdrava, za razliku od njenih ćerki. Povremeno ima pritisak, a kao mlada je operisala oko od dobroćudnog tumora.

The post NAJSTARIJA LESKOVČANKA Surutka čarobni napitak za baku Milevu od 106 godina appeared first on juGmedia.

U organizaciji Osnovne škole “Gornja Jablanica” jutros je u centru Medveđe počela jednodenvna manifestacija “ Ulica dobre volje ”, druga zaredom, odnosno svojevrsni bazar na kome učenici svoje rukotvorine prodaju kako bi od pazara novčano pomogli svoje drugare iz višečlanih porodica.

Manifestacija se organizuje u čast predstojećeg praznika Uskrsa

Na tezgama su radovu 400 učenika od prvog do osmog razreda, računajući i učenike iz isturenog odeljenja iz Negosavlja, kao što su farabana jaja i korpice za jaja, magneti, mirišljave sveće, ikebane, slike i drugi ukrasi za kuću i dvorište, sve sa vaskršnji motivima.

Bazar je otvorio predsednik opštine Nebojša Arsić sa specijalnim gostima iz Bugraske, koji je poručio da je lokalna samouprava tu da mladima obezbedi bolju budućnost.

[caption id="attachment_143551" align="aligncenter" width="673"] Predsednik Arsić[/caption]

“Mi smo mala opština ali puna ljubavi i zaista sam ponosan što su naša deca danas pokazala svu lepotu našeg mesta. Velika mi je čast što su sa nama kao specijalni gosti naši prijatelji iz Bugarske sa kojima imamo izuzetnu saradnju”, kazao je Arsić.

U kreiranju uskršnje ponude za Ulicu dobre volje učestvovao je ceo koletiv, od učitelja, preko nastavnika, posebno nastavnika likovnog vaspitanja, roditelja do direktorke škole.

“Bazar ima za cilj da ukaže na važnost ovog zaista velikog hrišćanskog praznika, ali je i humanitarnog karaktera”, istakla je direktorka Slavica Đonić.

Veliku pomoć pružio je i inicjator ovog bazara, učitelj veronaike Dalibor Cvetković.

“Ponosan sam na svoje učenike, kolege, roditelje, pa bi se svima njima zahvalio što su nesebično dali sebe da bi humanost postala tradicija, a vašar postao lep uvod za naš veliki praznik. Ovo je pokzatelj da ljubav, sloga i dobra volja mogu – sve”, kazao je veroučitelj.

Bazar će trajati dok se ne prodaju svi ukrasni predmeti, kao prethodne godine, posle čega će se sumirati utisci, ali i prikupljena suma novca, s obzirom da vlada veliko interesovanje Medveđana.

The post ULICA DOBRE VOLJE po drugi put u Medveđi appeared first on juGmedia.

Turiste i pacijente u novoj sezoni očekuje unutrašnjost u novom ruhu, a u zdravstvenom delu novi aparati za lečenje i rehabilitaciju.

Iako još nije počela ni banjska predsezona, u ovoj „biser banji“ je nekoliko desetina gostiju iz cele Srbije, a nedavno je u „Gejzeru“ boravila i grupa iz Makedonije.

Dve godine zaredom „Gejzer“ posluje pozitivno, a vraćeni su i svi krediti

Rukvodstvo „Gejzera“ je sopstvenim sredstvima od milion dinara zamenilo dotrajale toloplovodne cevi pa je sada i tokom zime u sobama hotela toplo baš kao u banji, baš kao ispod samog prirodnog gejzira nasuprot objekta Specijalne bolnice, koja ima sve odlike hotela.

Posle 30 godina sa podova predvorja i hodnika nestali su stari izlizani itisoni i zamenjeni novim, u sobama je 20 novih LCD televizora, na krevetima 50 novih dušeka.

Sve sobe su okrečene, u nekim su obnovljena kupatila i podovi samih soba, zamenjene su zavese, a nadležni kažu da se neće tu stati.

[caption id="attachment_143747" align="aligncenter" width="800"] Apartman u kome je spavao predsednik Albanije prilikom nedavnog boravka u banji[/caption]

Zamenjen je i kompletan pribor u kuhinji za  200 osoba

U isto vreme u zdravstvenom delu u funkciji je vaskulator za hiperbaričnu terapiju ekstremiteta, kakvog imaju samo tri banje u Srbiji. Reč je, zapravo, o aparatu starom 15 godina, dobijenom iz donacija koji je tek sada servisiran i licenciran i spreman za rad.

Za koji dan stići će još nekoliko aparata za elektro terapiju budući da je tender sproveden. Ovi aparati vredni su milion dinara, a novac je obezbeđen takođe iz sopstvenih prihoda.

Do početka predsezone, goste će ovde sačekati rekonstruisana telefonska centrala i teretni lift, ali i ofarbani bazeni podno gejzira.

BANJA

Siajrinska banja u opštini Medveđa nalazi se na jugu Srbije i udaljena je 330 kolometara od Beograda, 100 km od Niša i 50 km od Leskovca.

Smeštena je u živopisnom predelu obraslom gustom hrastovom i bukovom šumom.

Zaštitni znak Sijarinske banje su dva jedinstvena gejzira koji nude mogućnost kupanja pod mlazom tople vode preko celog dana i noći, sve to pod vedrim nebom.

Posebnost Sijarinske banje su 18 termalna izvora različitog fizičko-hemijskog svojstva i temperature

U Sijarinskoj banji postoji 26 termalnih izvora, od kojih 18 ima terapijsku vrednost: Glavni izvor, Izvor za inhalaciju, Mali gejzir, Rimski izvor, Borovac, Spas, Raj, Hisar, Jablanica, Zdravlje, Suzica, Snežnik... a svi oni ne samo da su jedinstveni po svom nastanku i izgledu, već i po kolektivnim venčanjima svakog leta

O nastanku Sijarinske banje nema pisanih dokumenata, ali iskopine ukazuju da je taj kraj bio naseljen još u antičko doba. Blagodeti banjskih voda koristili su i stari Rimljani, o čemu svedoče rimski bazeni sa natpisima, a u srednjevekovnoj Srbiji i osmanlijski osvajači. Danas, Sijarinska banja svake godine ima sve veći turistički promet, sve više je zadovoljnih pacijenata i gostiju, a izgradnja novih objekata otvara još veće šanse turizmu na jugu Srbije.

The post Sijarinska Banja: Specijalna bolinica GEJZER spremno dočekuje goste appeared first on juGmedia.

Vera, ljubav i nadu su reči koje je Zorica Menković, diplomirani sociolog i predsednica Udruženja obolelih od raka i osoba sa stomom „Hrast“, najčešće izgovarala u svojoj karijeri, a nastavila i kada je pre godinu i po dana otišla u penziju sa Odeljenja onkologije Opšte bolnice Leskovac.

„Nisam mogla da ih ostavim same, nikada nisam mogla da se isključim iz njihovih priča, strahova i neizvesnosti. A moja je uloga da zajedno savladavamo i prebrodimo te strahove, pa ću ja ostati sa njima sve dok budem fizički i pshički mogla“,  priča ova humana žena, koju članice udruženja nazivaju - majkom, sestrom, heroinom i prijateljicom.

https://www.youtube.com/watch?v=ZB0wsudO6M8&feature=youtu.be

Rak je hronična bolest sa kojom se živi i dočeka duboka starost. I to je ono u šta Menkovićeva treba da uveri pacijentkinje koje su prošle kroz saznanje da imaju rak, kroz operacije, zračenja, hemoterapije, pružajući im, ranije po službenoj dužnosti, sada po sospstvenoj želji, psiho-socijalnu rehabilitaciju.

„Najteže je kada neka žena iz našeg udruženja iznenada umre. Sve što smo radile odjednom pada u vodu, pa krećemo od početka“

„Poenta je da se pacijentkinja ne poistoveti sa dijagnozom, da i dalje voli sebe, da shvati da je rak hronična bolest sa kojom može da se živi uz redovne kontrole, zdrave stilove života, uz zdrav rezon o životu, uz pozitivizam, uz veru, ljubav i nadu“.

Strah je najveći neprijatelj oporovaka jer se pacijenti bude i leže sa njim, što izaziva i fizičku i psihičku slabost.

„Najveća emotivna posledica jesu strahovi koji izazivaju depresiju, anksioznost, psihozu, ali i socijalne tegobe, kao na primer gubitak posla s obzirom da naše pacijente šalju u penziju umesto da im nađu advekatno radno mesto. U takovoj situaciji žena, koja se vrlo često sreće i sa odbacivanjem okoline, ne zna šta će sa sobom i prepusti se svojim strahovima“.

Zato je Zorica Menković osnivala razne sekcije i pre ovog udruženja, a predsednica je i ogranka u Leskovcu Društva za borbu protiv raka Srbije, koje postoji od 1994. godine, dok je „Hrast“ član Nacionalne asocijacije obolelih od raka (NALOR) sa sedištem u Somboru.

Pod zdravom hranom podrazumeva se, navodi naša sagovornica, mediteranska hrana, odnosno, riblje i pileće meso, voće i povrće, nemasna hrana bez aditiva i pesticida, a na suhomesnate prerađevine treba zaboraviti

„Zato mi na našim radionicama pričamo o tim strahovima, ali ja insistiram na tome da žena nađe svoj kutak, da se posveti hobijima, da uposli svoje misli, s obzirom da se čovek oseća samouvereno onoliko koliko stvara, da se druže, da šetaju, da se zdravo hrane, da se raduju sitnicama, jer život čine male stvari“.

Loše je zatvoriti se u sebe, osamiti se, a još je teže ako nema pomoći od strane članova porodice, pa se na radionicama pojavljuju i supruzi, ćerke, sinovi...

„Imamo takve pacijentkinje koje jednostavno kažu – ne ja nemam rak. Takva je bila jedna baka koja nikada nije htela da kaže da ima tu hroničnu bolest iako je prošla kroz sve medicinske tretmane, ali je redovno dolazila na kontorle i naše radionice i umrla u 80 -oj od starosti“.

Preventivni pregledi danas se u Srbiji rade redovno, ali Zorica je, može se reći, bila pionir u ovom delu Srbije kada su u pitanu preventivni pregledi dojke.

„Još krajem osamdesetih, kada su sve firme radile, organizovala sam preventivne preglede, doduše najpre po selima, a kasnije i u gradu. Posle je to postala neka vrsta obaveze, pa je cela ekipa s onkolozima na čelu dnevno na terenu pregledavala i do 80 žena. Uvek se dešvalao da se otkrije po jedan rak na dojci ili promene“, priča.

Često se dešavalo da su ona i drugi zdravstveni radnici sami plaćali benzin, a Zoricu je u tim humanim akcijama podržavao suprug, kasnije i sin i ćerka, koji su pomogli i štampanje knjige "Oko hrasta", namenjenje obolelim ženama od raka.

„U svom domi imam i veru i ljubav i nadu, a pomoć drugima nas sve ispunjava. Otišla sam u penziju samo sa jednim od dva uslova kako bih oslobodila mesto mlađima, pa sada imam više vreman za rad u dva udruženja“, priča vedra i za svoje godine mlada žena koja je život posvetila drugim ženama.

The post Život posvetila ženama obolelim od raka (VIDEO) appeared first on juGmedia.

Zgrada u kojoj je donedavno bio smešten Centar za ekonomiku domaćinstva „Danica Vuksanović“, čija je likvidacija u završnici, jedna je od najstarijih zgrada koju su sagradile ugledne žena Leskovca iz humanitarne organizacije „Ženska podružnina“ još dvadesetih godina prošloga veka.

Ovo monumentalno zdanje, koje je preživelo dva bombardovanja grada na Veternici, svečano je otvoreno, kako navodi Mira Ninošević, direktorka Narodnog muzeja. 23. oktobra 1927. godine, u vreme procvata industrije, koje danas istoričari nazivaju – Zlatno doba Leskovca.

„Tadašnja opština nije dala ni jedan jedini dinar za njegovu gradnju. Žene iz Ženske podružinie, osnovane još 1892. godine, su same prikupile novac, što izdvajajući iz kućnog budžeta, što prikupljajući novac na raznim dobrotvornim akcijama“, priča Ninoševićeva.

Bilo je to, za razliku od danas, vreme solidarnosti i dobročinstva gde su u ženskim organizacijama glavnu reč imale pismene žene, poput učiteljica, supruga i ćerki industrijalaca, ali bilo je i žena i iz siromašnijih kuća.

„Članstvo u takvim organizacijama bila je velika čast, neka vrsta prestiža, pa se svaka žena trudila da pomogne koliko može, posebno u situaciji kada se zemlja obnavljala“, naglašava Ninoševićeva.

U toj zgradi, u tadašnjoj Milivojevićevoj ulici, danas Partizanskoj, te 1927. godine preselila se Ženska zanatska škola, čije preteče su bile Ženska radionica, gde su mlade dvojke na raznim kursevima učile zanate (1894), kao i Radnička škola, otvorena 1909. godine. Prva učiteljica te škole, priča Ninoševićeva, bila je učiteljica Mica Pešićeva sa platom od 60 dinara.

Dugogodišnja prtedsednica Ženske podružnice bila je Jelena Ilić, žena leskovačkog industrijalca iz pordice Mumdžije

Ženska zanatska škola je bila zatvorena za vreme Prvog svetskog rata i nastavila sa radom 1919. godine. Sa 50 učenica koje su tada počele da izučavaju i naučne predmete.

Na otvaranju zgrade Ženske škole, tačno na 50-godišnjicu od osnivanja Ženske podružine, govorila je Evgenija Dinić, supruga Sretena Dinića, prvi upravnik Narodnog muzeja i urednik „Leskovačkog glasnika“, kao i Milivoje Savić, načelnik Ministarstva trgovine i industrije, koji je, kako je ostalo zapisano, uputio savete ženama.

„Poručio je da se devojke manu bubikopfa, odnosno, tada modernih kratkih fruzra, šminke i kratkih sukanja, te da se više posvete kuhinji i kućnim poslovima, kako bi muškarci više mislili na ženidbu i stvaraju porodice, ai i za muškarce je imao savet a to je da ne briju brkove i ne konkurišu ženskoj lepoti“, priča Mira Ninošević.

Zgradu Ženske podružine, koju su žene Leskovca izgradile skoro svojim rukama, konfiskovali su partizani posle Drugog rata, a u „Danici Vuskasnović“ su se tokom poslednjih decenija radili neki slični poslovi, predavanja i kursevi. Međutim, ta ustanova pod okriljem grada Leskovca nije imala dovoljno sospstvenih prihoda, pa su njen rad i plate zaposlenih pale na gradski budžet, zbog čega je grad odlučio da ukine ovu ustanovu.

Zgrada će se najverovatnije, posle okončanja likvidacionog postupka, vratiti gradu, a šta će u njoj biti smešteno za sada je nepoznanica.

Možda će se u međuvremeni stvoriti neko novo žensko udruženje jer, iako su prošle kroz sve ženske revolucije i dobile pravo glasa, žene danas, kako nedavno rekoše u Leskovcu dve uticajne  dame iz Beograda, manje su poštovane u srpskom društvu nego pre 100 godina. Ovaj kutak može biti ustupljen i deci i mladima kako bi se malo odvojili od mobilnih telefona i ulica, ali za sve to potrebna je ženska solidarnost, humanost i dobročinstvo, kojeg nema ni na vidiku.

[caption id="attachment_144423" align="aligncenter" width="892"] Ćlanice Ženske podružine brinule su o ratnoj siročadi iz Vranja u današnjoj Poljoprivrednoj školi u Leskovcu[/caption]

The post Centar za ekonomiku domaćinsta u likvidaciji izgradile žene Leskovca appeared first on juGmedia.

Osmogodišnja Sofija Rodić se sa prošlogodišnjeg Alpe Adria kupa u Celju vratila sa bronzanom medaljom, a na ovogodišnjem istom takmičenju odbranila je bronzu, ali  je osvojila i pehar kao ukupni pobednik Alpa adria kupa za sezonu 2017/2018. 

Sedmogodišnja Petra Marković  osvojila je zlatnu medalju, a desetogodišnja Ena Žikić bila je na sedmom mestu. Sofija Rodić i Ena Žikić osvojile su četvrto mesto u štafeti zajedno sa klupskom drugaricom iz beogradskog  "Intro lajn" kluba.

Uspeh mladih klizačica iz Niša je utoliko veći kada se uzme u obzir da treniraju svega jednom, eventualno dva puta nedeljno i to u Beogradu.

Prema rečima roditelja Sofije Rodić, Biljane i Petra, klizačice iz Niša su se u Celju sjajno borile sa takmičarkama koje predstavljaju sam vrh evropskog brzog klizanja i koje treniraju skoro svakoga dana jer žive u gradovima u kojima postoje dvorane za klizanje.

Biljana Rodić rekla je za Jugmediu da je njeno dete tokom protekle zime treniralo na malom klizalištu u "Čairu", a da su se trudili da je barem jednom nedeljno odvedu na trening u Beograd, kako bi trenirala na pravoj stazi.

"To je veoma naporno za dete jer su treninzi od šest sati ujutru ili od deset uveče. Kada ima oba treninga spava svega četiri sata tokom noći, jer dok završi večernji trening i legne da spava bude jedan sat iza ponoći, a mora da ustane u pet ujutro", priča Biljana Rodić.

Njena ćerka tokom letnjih meseci umesto klizanja treniraće brzu vožnju rolera i krosfit, pošto klizalište u Beogradu neće raditi do 1. septembra.

"Sofijini rezultati, kao i rezultati njenih drugarica Petre i Ene, bili bi sigurno bolji kada bi poput dece iz drugih zemalja mogle da treniraju klizanje preko čitave godine", navela je Biljana Rodić.

Prema rečima Petra Rodića velike zasluge za uspeh devojčica iz Niša pripada treneru kluba "Intro lajn" Miodragu Popoviću.

"Popović se maksimalno bori za svako dete i radi sa njima posvećeno. Kada bi uslovi za trening bili bolji, odnosno kada bi imali više termina za klizanje, deca iz kluba bi, verujem, jednoga dana stigla i do Olimplijskih igara", smatra Petar.

U Nišu, objašnjava, postoji veliko interesovanje dece za brzo klizanje, ali roditelji ne mogu da im obezbede uslove za bavljenje tim sportom.

Čak "jedan mali Segedin", osvrće se, ima olimpijsku dvoranu za klizanje, pomoćnu dvoranu za klizanje i roler stazu.

"Teško je očekivati da u Nišu bude izgradjena dvorana za klizanje jer je to skupa investicija, ali roler staza bi mogla da bude napravljena, za nju nije potrebno puno para, a  deci bi puno značila", izjavio je Rodić.

The post Niš nema dvoranu za klizanje, ali ima šampionke appeared first on juGmedia.

Na svega stotinak metara od gradske buke i vreve ponosno u tišini stoji čardak, prekriven puzavicama koje mu brane da se šepuri svojom lepotom, da možda ne prođe baš kao Narcis.

Ova vila još na prvi pogled vapi da se u njoj čuje žagor i smeh dece, ali je urasla u korov, napuštena, osuđena na tek po koji pogled retkih prolaznika kroz uvučenu uličicu, nedaleko od centra grada.

I nije jedina. Leskovac broji na stotine napuštenih kuća, „lepotica“ iz onog ili novijeg vremena, koje i na par metara od Bulevara oslobođenja, centralne gradske ulice, grozničavo podsećaju na apokalipsu, urasle u korov i paučinu, kao u onom dokumentarnom filmu „Nacionalne geografije“ o tome kako bi svet izgledao dvesta godina nakon nestanka čovečanstva sa planete.

I dok cene nekretnina u gradu na Veternici vrtoglavo rastu, a mladi bračni parovi užurbano traže krov nad glavom, pored ovih lepotica prolazimo ne primećujući ih dok postaju dom glodara, pasa, mačaka i ljudi lutalica.

Decenijska kuknjava o praznim i napuštenim selima i varošicama seli se u centar Leskovca.

Od kraja 2011. godine, kada je vršen poslednji popis, do 30. juna 2015. godine, broj stanovnika u Leskovcu smanjio se za 4.915 stanovnika! U taj broj nisu evenditirani oni koji su otišli u inostranstvo, pa se može zaključiti da je brojka daleko veća.

Po poslednjem popisu u Jablaničkom okrugu na spiskovima se, naime, našlo 216.304 stanovnika, a 3,5 godina kasnije procenjeno je da se taj broj smanjio na – 207.500 stanovnika.

Nadležni u Zavodu za statistiku objašnjavaju  da su procene prilično pouzdane budući da se u obzir uzima stanje iz popisa i razlika iz prirodnog priraštaja, odnosno, broj novorođenih u umrlih, te razlika u broju doseljenih i odseljenih, ali samo kada je u pitanju migracija stanovništva u okviru Srbije.

A za to vreme, velelepne vile u centru Leskovca, iz različitih razloga, propadaju i postaju hotelski smeštaj za lutalice, poput Buljinine kuće.

„Niko ne vodi evidenciju o tim kućama i mi im ne znamo tačan broj. I prilikom popisa, one se ne registruju kao napuštene već se popisuju kao objekti za stanovanje“, priznaje šef leskovačkog Odeljenja za statistiku Dragan Krstić.

U komšiluku ovih zaboravljenih lepotica dižu se višespratnice, nove zgrade u kojima deset kvadrata stana staju skuplje nego cela kuća zaboravljenih i iščezlih duša.

One, zahvaljujući naslednicima uglavnom rasutim po svetu, čekaju na rušenje. Na tome može i da se zaradi. Obnova sjaja skupo košta.

Možda, kada i ako postanemo deo Evropske unije, poput Hrvatske, dobije sredstva preko EU fondova za obnovu napuštenih kuća. Ali i tu su nam šanse male jer taj novac uglavnom dobijaju mesta za razvoj seoskog i etno turizma.

A da pokušamo sa najavom apokalipse? Bar da privučemo turiste i nekog glumca preobučemo u Pobesnelog Maksa, pa neka zazveckaju evri...

[caption id="attachment_145064" align="aligncenter" width="960"] S obzirom da se radi o privatnom vlasništvu, lokalne vlasti nemaju ovlašćenja da preduzmu bilo koji korak[/caption]

The post Leskovačke usnule lepotice – kuće iščezlih i zaboravljenih duša (FOTO REPORTAŽA) appeared first on juGmedia.

Jefimija Najdić, učenica trećeg razreda vranjske Gimnazije „Bora Stanković“ svojim radom „Pustimo zemlju da diše“ pobedila je na nacionalnom beogradskom takmičenju Mladi eko-reporteri, a fokus njenog rada bile su šume koje su, kako kaže, pluća zemlje, kao i prekomerna seča drveća koja preti šumama i predstavlja krivično delo protiv životne sredine.

Jefimija objašnjava da je poslednjih godina u Vranju i Pčinjskom okrugu prisutna intenzivna seča šuma, velike su površine posečene, i sve to zarad grejanja domaćinstava.

„Došla sam na ideju kako možemo da rešimo taj problem i sačuvamo naše šume čije je prirodno obnavljanje teško i predložila sam da se krene od samog izvora problema, a to je grejanje i mogućnosti iskorišćavanja tople vode iz obližnje Vranjske Banje“, priča Jefimija za Jugmediu.

Šume su joj, kako kaže, oduvek bile interesantne jer je kao devojčica odlazila sa dedom koji je želeo da joj pokaže svu lepotu prirode.

„I tada se sećam da sam nailazila na velike prazne površine i pitala se zbog čega to ljudi rade. Sistem toplotne pumpe sam detaljno objasnila u svom radu, to su pumpe koje omogućavaju da koristimo besplatni toplotni potencijal prirode iz neposredne okoline i prvi su izbor kada se radi o objedinjavanju uštede troškova za grejanje i ekološkoj proizvodnji toplote. U svetu se koriste takvi izvori tople vode, sa tim sistemom, a i u Banji su već napravili zatvoreni bazen i salu koji se greju na taj način“, objašnjava naša sagovornica.

INOVATIVNO REŠENJE

To je, ističe, moguće sprovesti i u Vranju jer se Banja nalazi u neposrednoj blizini sa najtoplijom vodom u Evropi gde temperatura doseže do čak 110 stepeni.

„Za funkcionisanje pumpe oko 70-80 odsto koristi se ta voda, dok manji procenat zahteva utrošak struje. Istakla sam problem na lokalnom nivou i predložila kreativno, inovativno rešenje koje zaista može da se primeni u praksi“, ističe Jefimija.

Najvažnije je, napominje, da ljudi shvate da okruženje u kome živimo postaje sve gore i da treba svako da se potrudi i zaštiti životnu sredinu.

„Reka nam je zagađena, ali smo za to sami krivi jer smo dozvolili da se gomila smeće koje tu bacamo. Pre svega, treba da recikliramo otpad i ne bacamo ga po ulicama. Bitna je samo naša ekološka svest koja treba da se menja. Ekologijia me odavno interesuje i kada su predstavili ovo takmičenje, sam naziv mi je bio interesantan, da je mladim eko-reporterima omogućeno da se uključe u zaštitu životne sredine. Samoinicijativno sam se prijavila i vrlo sam zadovoljna rezultatom za sada“, kaže Jefimija koju najviše zanima biologija, a onda informatika i programiranje.

Vranjska gimnazija je oktobra 2017. godine dobila zelenu zastavu i stekla status Međunarodne Eko-škole, a time i pravo da učestvuje na raznim takmičenjima iz ove oblasti.

BUĐENJE EKOLOŠKE SVESTI

Profesorka biologije i eko-koordinator Gordana Nikolić, ističe da je škola vredno radila na obeležavanju važnih ekoloških datuma, promovisala važne ekološke teme, održavala stručna predavanja.

„Organizatori smo Eko-kviza na nivou srednjih škola i organizovali smo različite humanitarne akcije. Cilj nam je podizanje ekološke svesti o očuvanju i promovisanju životne sredine. Sada smo učesnici u važnom ekološkom projektu „Mladi eko-reporteri“ gde smo ostvarili međunarodnu saradnju sa Crnom Gorom i njihovom Eko-školom u Nikšiću“, ističe Nikolićeva koja je ujedno i Jefimijin mentor.

Saradnja sa Nikšićem, objašnjava, omogućila je Jefimiji izradu zajedničkog rada sa tamošnjim učenicima koji je poslat na međunarodno takmičenje u Kopenhagenu.

„Jefimija je izuzetna učenica po pitanju znanja i saradnje i sada su njena dva rada poslata u Kopenhagen i rezultate očekujemo početkom juna. Prvi je njen individualni rad o kome je pričala i drugi zajednički sa učenicima iz Nikšića gde smo kao temu izabrali „Učiniti gradove i ljudska naselja inkluzivnim, bezbednim, prilagodljivim i održivim“, napominje Nikolićeva i dodaje da je vranjska gimnazija jedina Eko-škola iz Srbije koja je ostvarila saradnju sa drugom državom i čiji je rad poslat u Kopenhagen.

The post Najbolja mlada eko-reporterka u Srbiji: Zbog čega to ljudi rade? appeared first on juGmedia.

Iako je duž celog sela krivudavi i asfaltni put gotovo pust, slika vara. Iza zatvorenih vrata u danu punom magle, kuće su pune ili ljudi negde na njivama marljivo rade. Velika Sejanica kraj Leskovca je selo koje više od vek i po ima skoro isti broj stanovnika, selo čiji meštani odolevaju i u poslednjem u nizu naletu seoba.

Velika Sejanica najveće je selo od bugarske granice do Leskovca

Brdovita Velika Sejanica koja se kilometrima prostire ispod Ostro zuba, 5 kilometara udaljena od varoši Grdelica, na prvom popisu 1948. godine imala je 680 stanovnika, 1953. – 699, 1961. -  758, deset godina kasnije 750,  pa kasnije 722, zatim, 760, 2002. – 791 i 2011. - 696 stanovnika.

Za sela se ne radi statistička procena o pomeranju stanovništva između dva popisa, ali predsednik Saveta mesne zajednice Ljubiša Živković kaže da trenutno u Velikoj Sejanici živi 620 stanovnika, od kojih 17 dece od prvog do četvrtog razreda.

“To ne mora da znači da ćemo na narednom popisu imati isti broj jer se jedni sele, drugi vraćaju. Na primer, letos smo imali ovde imali 850 duša. Selo je bilo puno dece i maldih, milina. Ima nešto čarobno što ljude tera da se vraćaju u Veliku Sejanicu. Da li je to vazduh, voda, da li priroda, da li je ljubav prema selu usađena u genima, ne znam, ali znam da se od rodnog praga ovdašnji meštani teško odvajaju”, priča naš sagovornik.

Na tom brdu živeli su i stari Rimljani, o čemu svedoče areheološka nalazišta, a današnji stanovnici su, kako sami pričaju, potomci onih koji su se pre 160 i više godina doselili iz Sjenice kod Novog Pazara, pa je otuda, verovatno, sličnost u nazivu sela.

“Bežeći od Turaka birali su mirnije mesto, a slično po konfiguraciji”, smatra mr Đorđe Đokić iz ovog kraja

Veliki deo stanovnika, kompletne porodice zapravo, žive u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Švedskoj i drugim evropskim zemljama. Veliku Sejanicu nisu zaboravili, naprotiv. Najlepše kuće u selu su baš njihove i jedino su one tokom 11 meseci zatvorene

Malo je ovde prostora za velike oranice, pa se žito i kukuruz na malim parcelama uzgaja tek za svoje potrebe, ali su zato livade i šume raj za uzgajivače stoke, a nadmorska visina od preko 600 metara pogodna za voćare

“Nekada su se meštani isključivo bavili voćarstvom i stočarstvom. Još smo čuveni po velikosejaničkoj rakiji i po vinu, ali se to smanjilo, više nego prepolovilo. Radili smo po fabrikama u Grdelici, uljuljkali se, zanemarili ono od čega su naši preci živeli. Kada su fabrike propale, nastupio je vakum. A onda su muškarci krenuli u pečalabrstvo, a na ženama je ostao teret da podižu decu i da rade po njivama, čuvaju stoku, održavaju voćnjake, ali i malinjake, kojih ima na svakom koraku”, pričaju penzionerke Dragana Stoiljković i Javorka Petrović.

Ipak, ima i onih koji isključivo žive od poljoprivrede i stočarstva, ili od seče šume, kao porodica Gorana Veličkovića.

“Sin je završio saobraćajnu školu, ćerka diplomirani kuvar, pa kako posla nema moramo da se snalazimo. Kukuruz i pšenicu uzgajamo za svoje potrebe, imamo malinjake, kruške, jabuke, a beremo i šumske plodove i prodajemo  ogrevno drvo. Ovde je prelepo za život, ali ono što daje priroda nedovoljno, pa se svi nadamo da će se u Grdelici ponovo otvoriti neka veća fabrika”, priča Veličković, glava četvoročlane porodice.

Selo ima dve prodavnice,  četvororazrednu školu, uličnu rasvetu, redovnu autobusku liniju i planinsku vodu sa dva izvorišta, koji često mute, pa se trenutno gradi vodovod sa vodozahvatom iz Dadinske reke i dva bazena.

U jednoj od dve seoske prodavnice , u “Điki plus” prodavnici sa mešovitom robom zatičemo master učitelja bez posla Jelenu Đikić, ćerku vlasnika.

“Poslednjih godina pazar se smanjio. Ljudi najviše kupuju pivo i mlečne proizvode, iz čega izvlačim zaključak da se smanjuje i stočni fond. Nezaposlenost i apatija i ovde izumaju danak. Žalimo se, a nećemo da radimo”, priča mlada devojka koja je samo dva puta kratko radila na zameni u školi iznad njene kuće.

“Ljudi su ovde vredni, radni i pošteni”, ocenjuje Đorđević, koji će uskoro u penziju

Ovo mesto iznedrilo je, priča meštanin Srđan Kostić, vrsni građevinski inženjeri, lekari, doktori nauka, ekonomisti, vojna lica…

“I svi su oni ovde napravili kuće i svi se vraćaju sa decom, a kada odu u penziju žive u Velikoj Sejanici, a kada se oni vrate svakog vikenda im dolaze deca u unuci. Ovaj vidk sa sela, odakle puca pogled na obližnju Grdelicu  i sela Dedine Bare, Dadince i Kozare”, prića Kostić.

No, ono što brine meštane to je stalno smanjenje broja đaka prvaka. Naredne godine će samo jedno dete biti upisano u prvi razred, a slična je sutuacija i u godinama iza.

“Mi mladi se ne ženimo i ne udajemo. Puno je selo neženja jer naše devojke hoće u grad. Ako se ovako nastavi, Velika Sejanica će postati selo staraca, pa će onda manje biti važno što se broj stanovnika ne menja vek i po”, rezonuje jedan od neženja Dragan Stoiljković.

The post Velika Sejanica, selo koje više od vek i po ima isti broj stanovnika appeared first on juGmedia.